Просветни гласник

530

НАУЧНЛ ХРОНИКЛ

Аустралији. 0 тога је он претурио многе геограФске и антропоетнолошке списе и речпике и нашао многих доказа за теори.ју Гајгерову. Ево неких од тих података. Паљгрев сведочи, да Арапи имају једну исту реч за боје зелепу, црну и загаситу. Многи пароди замењују боју зелену и илаветну једну с другом. Корејци који иначе разликују и најмање нијапсс других бо,ја, за боје плаветну и зелену имају једну реч. Швајнфурт опет доказује да племе Вопго, које живн у цсн тралној Африци има један израз за боје: црну, плаветну и зелену. Марно говори то и за друга племспа из централне Африке. Племе Ђур-Шилук зове зелену боју са речи: тизсћоН, а црну боју са речи иап§ тизсћоП, а то доказу.је да су некада те две оојс нсказиване једном речи па су тек доцннје раздвојеие Нека Американска и Аустралска племена дивљачка, црвену и жуту боју називају Једном речи : кићаг. Племе Бонго које горе споменусмо разликује међу свима бојама само три: црну, црвену и белу. Друго једно племе меша боју жуту са белом. Ова врста доказа показује нам јасно да има и дан данас људи, који још нису дошли до тог ступња развића да могу разликовати све оне боје, које разликујемо ми. Наши преци без поговора били су некад у таком дивљачном стању у каком су данас наши дивљаци , дакле и њихове очи нису разликовале све боје као и очи данашњих дивљака. Пошто смо ми потомци тих некадашњих дивљака и пошто ми можемо много више боја да разликујемо и одвајамо једну од друге, онда су се очевидно морале извршити разне Физиолошке промене у нашем видном органу, док је доспео у пама до толиког савршенства, да можемо да разликујемо нијансе у бојама. Да видимо сад, на основу каквих се физиолошких или механичких узрока могла извршити еволуција или разви^е нашег видног органа у осетљивости спрам боја? Осетљивост спрам светлости је општа особина живе органске материје. Не само организми, не само живо тиње од најнижих до највиших, имају органа који осећају светлост, него ии само биље није равнодушно да ли ће бити светлости или неће. Код најнижих животин.а оссћају светлост неколико пигменских ћелија које се код виших животиња развију у видни орган, у око. Поживотиње не осећају само у опште светлост, него још пешто; оне осећају и разну количину па и каквоћу светлости. Исто се то опажа и код биља. Трешња напредује кад се на њу пусти црвена и жута светлост, а венс под упливом светлости, која пролази кроз љубичаста и плаветна стакла Неке ситне микроскопске животињице (даФније) испитиванесу наисти начин. У суд напуњен водом, у којој је било тих животињица, пустио се цео сунчев спектар. Шивотињице нису могле да трпе свих седам боја спектра него су

се све прикупиле у она.ј део тсчности на који је пала црвеиа светлост Кад се уклопнла црвена свстлост оне су прешлс у зслену боју и у онште тим се показпло да те животИњице радије спосе јаснију и отворенију боју но пејаспу и затворену. Кад смо овако нашли дово.ипо доказа да .ћуди у почетку нпсу позпавалн све боје које се јављају у супчаном спектру, да поставимо сад још једпо питање. Како је п >чео човек да осећа боје ? Магнус одговара на то нитањс овако: Неирестано н врло дуго светли зрацм падали су у око п у н.ему надражавали мрежи.ачу, која јс од нспрестаног уилива светлпх зракова постаја 1 а тања п осет.1,ивија. Таласи етера паДајући на њу чпс дужи час краћп изазивали су такав исти покрет и у мрсгкњачи, нзазвали су мало по мало у њој надражај. Ми још не знамо којим се путем то усавршавање десило. У след каквих је органских промеиа прешла мрежњача из првобитпог, рудиуеталног стања у друго осетљивије Данас видимо да су светли таласи у стању да изазову у мрежњачи надражај. Само усавршавањем мрежњача је сад у стању да разликује не само јачину светлости него и боју, Дужину таласа, боју оне светлостп која је падражује. У нрвобитно доба док је мрежњача била још у закржљалом стању, она је могла да прави разлике између светлости и таме а тск доцннје се развила осетљивост спрам боја. Алн наравно, први упечаци гог новог чула, чула за боје, били су веома несавршени, веома непотпуни ; они су само изазвали неку неизвесну замисао о бојн у опште а никако ннсу могли дати тачие разлике између једие или друге боје. Ови први надражаји на ретину који су се ра микавали од надражаја светлости и таме били су први почетак развићу осетљивости снрам боја. После светлости у опште и таме највише је падражпвало човечнје ..чи црвенило зоре и вечсра н наравно одма су се развили опи елементи у мрежњачи који су осећали црвену боју. Виделп смо наиред да је тако морало и бити, јер су таласи црвене светлости најдужи, број таласања најмањи, дакле у опгате та се је боја морала пајпре јавити у човечијем оку. За њом су се јављале друге боје и то оним редом како смо их горе описали. Да се запитамо сад да лп је човечија мрежн.ача толпко усавршена да осећа све боје? — Нијс код свију људи. Нознато је да има људи који и дан данас не могу да разликују све боје, које се јављају у спектру, пего их. врло често мсшају једпс са другима. Та је појава нозната у науци под именом >.далтопизма«. До сад се држало да је то болест, но Магнус доказујс да то није никаива болест, пего то долази услед пепотпупог савршенства мрежњаче, дакле то је знак да се мрежњача поступно развијала док је достиглп да-