Просветни гласник

ЗАНИСНИК ГЛАВНОГ

НГОС1ЈЕТНОГ САВЕТА

781

гладиатори истребљаваху читаве гомиде људи ради увесељења и задовољења нублике. И сама ре.аиђија захтеваше крвавих жрч'ава. Не беше ни једног народа, који, но сведоџби историје, није у извесним нриликама нриносио Богу на жртву људе. При сахрањивању каквог знатног лица, морадо се сналитн једна, а негда и више његових љубазних жена, или се заклати неколико његових слугу и рббова. Рођење, дакле, и смрт — ове две највеће тајне у природи — беху обешчашћене. Државнички живот развијаше се у том истом иравду и но истим начелима. Отуда на Истоку — касте а за тим деснотија, на Занаду — арисЈ -ократија, а за овом деспотски монархизам. Деспоти пити су знали нити им.је на ум падала мисао о араву а много мање о љубави на спрам својих поданика : у царству тираније може царовати само сграх и бешчовечност. Хиљадама невиних глава одлетало је из једног само подозрења. У Јудеји — Иродвелики,у римској империји Тиверије, — беху лредставници политичког напретка старог света. Но први уби четрнаест хиљада невине деце из једног само нодозрења ; а други истреби све своје рођаке, па и све опасне и неопасне великаше у којима подозреваше себи заверенике . . Деспотозам уношаше мржњу и сукоб у све саста_ вне делове државног тела: началници тиранисаху над потчињенима, потчињени злоумишљаваху против началства. А одтуда завере, устанци, међусобни ратови, издајства, шпионства, кврге и свакојаке каштиге. У законима самовоља. жестокосг: у судовима — хатар, мито и т. под. Сваки народ гледаше на себе оделито, егоисгички као на изабрани народ у коме се морају усредсредити и завршити судбе целог света. А одовуд неизмирљива завада међу племенима и народима. Јудејци држаху да су незнабошци гори од сваке животиње, а незнабошци презираху Јудејце као какво ннштавно племе, које се држи најгрубљих празноверица источпе сањарије. Грци говораху да су само они достојни имена нравог човека , а све остале народе сматраху за варваре. Римљани уважаваху човечанско достојанство једино и само код римских грађана, а све остало људство презираху као робље. С тога се сва међународна права осниваху на праву јачега. Ратови се дижу само за то да један народ други истуче, и да му што отме. Рањеннке није нико 1ечио ; робови се нису враћали, куће се нису штедиле, а често су осуђивана читава села и варопш на истребљење. Највеће вароши старог света — Вавилон и Ниневија — збрисане су с лица земље. Ето у каквом тужном стању беше род људски у свима. деловима његова живота пред силазак на земљу сина божијега Исуса Христа,

Снасење човештва захтеваше, да се човек дигне 0,1, свог нада и да се измири с Вогом, али не да се црелије у њега и ишчезне у његовој супстанцији. И Исток и Запад тражили су то измирење разним путовима, али и један и други падоше у заблуде. Требало је ове две крајности измирити, али измирења не беше. И доиста, кад је Бог безграничан а човек ограничен, то какав је одношај бића безграничног према бићу ограниченом ? Свака ФидосоФија и релиђија морају на то одговорити, .јер из тога истиче на само морал него и политика. Ако се одговори пантеистички, онда поједино биће ишчезава у бићу оиштем, као и напротив — што у другом случају, онште биће ишчезава у бићу носебном. А где је онда иидивидуа, где ди морал ? У старој ФИЛосоФији заслужују пажњу оне системе, које су изашле из школе Сократове. Оци црквени мишљаху да ће у Платону наћи догмато пресв. Тројици, који као да у основи поткопаваше паитеизам. И ми признајемо, да је овај философ много помагао богосдовљу. Али кад му загдедамо у теорију морала, опет га видимо на страни пантеизма. Он не нризнаје право индувидуалности, јер гдеда на брак као на удепшање паврзме и препоручује држави да спарује мушкиње и женскиње по избору јачине и здравља те да произведе добар сој, ради чега допушта и насиље и превару ; добру децу оставља а слабуњаву тамани; сдуге не признаје за људе, па и грађане начини безгласним по, 1,аницима републике. Аристотело — његов ученик — премда не одобри комунизам, ади паде у другу крајност о дбацивши божије провиђење, чиме прекиде сваку живу везу Творца са тварима. С тога и његов морал не даје никаквог права индувиндуадности човековоЈ. Он тражи да се чак и у закон стави, да је слободно тровати децу у утробама материним, а ону која се роде слабуњава, бацати. Појам о Богу мадо је што бољи и код Стоичке школе. И овде вири паитеизам са свима његовим убитачним последицама. „Нема више мудрог и праведног провиђења, веле Стоици: светом управља неумитна судба!" Недостатак своје Философије они хтедоше да попуне неким чудноватим, строгим морадом. Оци цркве справедљиво их укоравају кад веле, да су Стоици хтели да прекораче предео човекове природе. Јер у место да изнађу начин за стишавање људских страсги, они иђаху на то да их утамане. Еод њих не беше ни жадости, ни милосрђа ; јер откуда би ово истицало, кад светом унравља неумитна судба? ! Тој нечовечној философији оци црквени износе на углед хришћанску љубав. „Рим је, веде они, саздао реч хуманост. Но хришћанство му је дадо идеју и загрејало га зкивим осећајем. Хришћанство је, дакде,