Просветни гласник

782

просветног савета

извршило то, што није могао извршити ни Рим ни сва грчка ФилосоФија. Оно је измиридо Исток за Западом, религију с фидософијом , коначно с бесконачним ! Јест, догмат о Тројици руши пантеизам у самом његовом извору. Човек је створен ао образу и ио аодобију божијем и тај образ у души човековој служи за основ његове личности, самосталности, сдободе. Но то, што је Бог оделита дичност од наше личности, још није допољно да се опредеди наше назначење* Такво учење не даје никакве везе коначноме с бесконачним, већ нанротив деди га целим безданом. Хришћанство попуњава тај бездан — догматом о иосредништву. Исус је посредник између Бога и људи : он има божију и човекову природу — сајуз Бога са човеком. Ади од куда ће сдаба, несавршена твар да прибави убеђење, да њу Творац, — ие гдедећи на бездан, који га од ње раставља — инак љуби, нромишљава и привдачи к себи ? Као и напротив, да је с друге стране и њој као тварп дозвољено свога Творца љубити и путем љубави кретати се к бесконачном напретку и усавршавању ? На то хришћанство одговара : ако човек није по природи савршен, он је способан за усавршавање. Дакде, има идеадни тип коме тежи, на и ако га на земљи не достизава. На тој дакле посдедњој мети савршенства, ка коме тежи човештво, твар постаје достојна за сједињење с Богом. Тај неисказани идеал свемогућег савршенства надази се у Богу. То је ииостасно Слово божије, син божији, који је уједно и Творац васелење. Он је посредник између Бога и човека. Догмат о посредништву попуњава бездан међу ништавилом слабог човека и величанством свемогућег Бога. Ми можемо ван сваке сумње рећи да Бог љуби нас, с тога, што љубав Бога оца гледа нас не у стању наше слаботиње и греховности, него у стању савршенства ради кога смо саздани — у нашем идејалу Богочеловћку, вазљубденом сину свом. Тако схваћени догмат хришћански мири супротне елементе, који су дедили и цепали стари свет. Идеал је хришћански сједгтање с Богом , али не сливање с њим или ишчезавање у њему. Јер хришћанство тројичношћу лица у Богу допушта у једно исто време н личност Бога и дичност човека. Свака ФидосоФија и свака релиђија, која признаје у Богу само јединство апсодутне супстанције, не може признати индувиндуалног бића.. У учењу хришћанском творење происходи од слова, које је Бог и које непосредно утиче на сваку твар, различиту од њега. Таквим начином оделито биће није неко предазно преображење бића свеопштег, већ има засебан живот, — живот индувидуадни, вечни.

Једанпут саздано — оно већ не може угинути : оно је у непрекидној вези с Богом. Оно се орошава росом љубави божије, а та тајанствена роса, која се у науци богословској зове „благодет," ниспошиље му се трећим дицем св. Тројице — Духом светим. Ето како се од прилике схвата догмат ваплоћења сина божијег и неопходност тога за искунљење свега света ! 0 свему овоме требало је да г. Јовичић опширније нрозбори у приступу своје историје, те да се докаже она велика нотреба о јављењу и силаску с неба, Сина божијег на земљу. У противном случају боље је да се онакав говор о томе са свим избаци и просто отпочне историја цркве с рођењем Исуса Христа. Говорећи о рођењу И. Христа (л. 4) писац на једном месту веди, да је род човечански због греха (само) „посрнуо", а надругом месту мадо даље веди „да је род човечански због тог истог узрока доведен био до нотоњег ступња морадне пропасти*. Ово ваља довести у сугласност. Спомињући долазак Исусов у Јерусалим 12-те године узраста Исусова, писац веди да је тај долазак био о иразнику иасхе, док у ствари то је било новом лету, које се светковало 1. Септембра. На страни 5-тој у наслову „ Лаука Христова, његов (ваљда њен) утицај на друштво и т. д." има много нескладних реченица, а и сам одговор на ту тему врло је лабав и недовољан. Хришћанство је унутрашњи одношај човека наспрам Бога. Оно — рекдо би се — тежи да прероди само индивидуе а не и друштва. И кад оно оглашава да су богати и бедни, сидни и немоћни, учевни и неучевни, једнаки међу собом , оно схваћа ту једнакост у одношају наспрам царства небеског иди благодати. Јер сам И. Христос вели : царство моје не от мира сего. Апостоди нису ни покушавади да оборе стари друштвени скдоп, па и ако се овај базираше на најгрубљој сиди и неједнакости; те с тога и препоручују да се уважавају цезари и све постојеће власти. И доиста Јеванђеље односи се изнајпре на индивидуалност човекову. Но таква и треба да буде свака доктрина, која хоће да утиче на човештво. Друштво се скдана из по.јединих индувидуа, и свака револуција није што друго, до израз унутарње измене самог друштва. Али, ако је нужно преродпти индивидуе ради преображаја самог друштва, онда је исто тако нужно — организовати средиште за развитак индувидуа. И Стоици поведоше човека к савршенству, али занимајући се искључиво индивидуадношћу човека, они забацише (за леђа) оне ране, које троваху стара друштва, те с тога не беху у стању да нрероде ни индивидуе .