Просветни гласник

790

сдовенска митологија

оеталим боговима. Тај, најсианији бог, бави се само стварима небесним. Остали су богови ностали од његове крви, од њега су попримали своје посебне службе (или пословеј, и међу њима је оаај узви, шенији, којије ближи овоме богу над боговима 1 ". Грчки и немачки писац, који нам ово казују, образовани су под извесним упливом хришћ'пских или незиабожачких идеја, и није лако определити колико су својим утицајем иредругојачиле њихове идеје оно нгго нам они приповедају. По ономе што ми знамо о боговима словенским, они су са свим р влични од антропоморФизма грчкога. Осим изузетака, који ће се назначити ниже, они нити имају породице нити генеалогије. Како се пак звало врховно словенеко божанство? У свима језицима еловенским Бог се једном истом речју назива. Миклошић тј реч тумачи овако • „Со<г је оно исто што и санскритско 1)ћа§'а, госнодар, управо хлебодавац, давалац. То је епитет и оеобно име једнога ведског бога. У етароме персијском 1>ада и у етароме бактријском Оадћа значи бог. У старом индијском ћћа^а значи тако исто благостање и ерећу. Није лако сад погодити на које се значење словенски језик наслонио, да ли на прво или на друго. Речи коглтђ и оукогт, (сиромах, управо небогат) више би подупирале мишљење, да је словенски језик усвојио друго значење. Ако с тим упоредите словеначку пословицу злега бога вжива, што значи: рђаво му је, онда се још више потврђује изречено мишљење. 0 тим треба еаставити оно што немачко Оо11 и литавско Леиаз имају само чисто богословско значење, а словенскз бог у изведеним оеновама има још једнако смисао добра, као што еведоче речи богат т. ј. обилат добром, пун добра, и убог, т. ј оскудан добром. Овамо иде и малоруско збожје гато значи жито и лј ' ЖИЧ ко збожо, што значи имзње, стоку 4 . У чланку који смо већ горе помињали, Ербен наводи чешку рез Свебох или Својбох као реч која би се могла узети као словенско име тога врховдог божанства. У осталом требало би знати, да ли та реч, која је мало позната и употребљена, није пот-

1 Сћгошс. 81ауог. I. 84.

2 М1к1о81сћ, 1ЈЈе сћгхзШоће Тептпо1о^]е <1ег з1ау!8сћеп 8рга-

сћеп, ). 35,

пуно хришћанског порекла, и да ли какву чисто хришћанеку мисао не исказује. Наводи се и словачка реч ирабох т. ј. ирабог. Али колико је сад познато, нема нити јаена доказа, нити чисто словенскога предања, које би нам посведочавало на несумњив начин, да су стари Словени доиста веровали у биће једнога врховног божанства, од којега би сва остала божанства своје порекло доводала. Нокрај овог врховнога божанства које је јако под сумњом, дугосе веровало да еу стари Словени имали дуализам, налик на персијски. 0 Словенима балтичким Хелмолд, писац XII века, говори ово: „Словени имају чудноват обичај. Кад су на, гозби, нусте од руке до руке купу, и над њом изговарају речи поевете или боље да кажем клетве у име њихових богова, којима благосиљају или куну. Ови верују, да свака добра срећа долази од доброга, а свака зла срећа од злога бога. Тога злог бога зову евојим језиком Чернебох". Нека бага узмемо, да је овај текет потпуно веран истини, не треба, пре свега, сметнути с ума, да се он тиче Словена балтичких, и да се ни с којим разлогом он не може приписати ниги Словенима у Русији нити Словенама у Подунављу. Узевши да је ово што смо навели доказ да има црн или зао бог, извели су даље, простом индукцијом, да има и бео или дибар бог. Изгледало је да је ова претпоставка потврђена једном чешком глосом у староме средњевековпом латинском речнику Ма1ег уегЈтит, где стоји белешка ВеИоћ упо1ит Вла1. Али се ту скоро, на несрећу, доказало, да митолошке белешке у речнику Ма1ег Vег!)огит нису истините 1 . По томе словенски дуа-

1 Све до скора сви су научиици који се баве митологијом словенском наводили чешке белешке из речника Ма1ег уегћогат као извор потпуно истинит и поуздан. И г. Крек у својој књизи још га упот^ебљава, и налази да му није могућно одлучити се да га сматра као непоуздан (Еш1е11ип<г р. 110). Међу тим ствар је сад изван сумње. Одличан чешки научник г. Патера штампао је 1877 у Часопису чешког музеја три чданка, који више не остављају бирања ни колебања. Нека чудновата врста претеранога родол»убл»а била је узрок, те је у Чешкој у почетку овога века, кад се обнављала књижевност и народност чешка, постало некодико археолошких обмана и подметања. Подметач или подметачи имали су намеру да старине свога народа умноже, или да их начине много старијима, како би изашло, да су Чеси сачували још из незнабожачког времена традиције, које нико други није сачувао.