Просветни гласник

880

ПРЕДАВЛЕ.А ИЗ СРПСКОГ ЈБЗИКА

ПРЕДАВАЊА ИЗ СРСПКОГ ЈЕЗИКА НА ПРА^ТИЧКИМ УЧИТЕ^БС^ИМ ПРЕДАВАЊИМА У НЕГОТИНУ држао ЈКив. Ј1. Ј)имић (НАСТАВАк)

4. Правилпости и пеправилности у језику У свакој науди има закона, по којима у тој врсги појава што бива и постаје. Скуп тих закона лрнбран и стављен у системски ред и зове се наука. Тако исто и у језику има закона, по којпма што у њему бива и постаје. И ти језички закони изнађени, прнбрани и уведени у системски ред чине науку о језику, која се особепим именом зове — граматика. Језик пак нити је од памтивека и од самога његова постанка био све једнако овакав, какав је сад, ни по садржини ни по обличју, нити је пак остао до века онакав , какав је био у почетку, него је и постао и развијао се као саставни део човекова бића упоредо и узајамно с развијањем мисли и свести људске, па се и он непрекидпо, и ако споро, мењао и у ногледу на садржину и у погледу на, обличје. Људи који се баве иауком о језику — филолози — изнашли су најстарије обличје, које се као најстарије могло изнаћи, онога језика, који изучавају, па су за тим изналазили позннје и нозније обличје његово, и тако л,отерали до данашњег обличја његова, изложиши тако све измене и промепе, које је тај језик претриео у току тога времена. На тај начин они су изнашли законе, по којима се језик мењао, по којима је шта у језику постало. И све оно што је у језику постало на тај начин, по тим закопима, ироглашено је за иравилно, а све што јеујезику постало противно тим законима, оглашепо је за неаравилно. Има пеправилности, које су се одомаћиле и утврдиле у целоме језику тако, да се редовно употребљују као и правилности. Оваке неправилности зову се изузеци или особине. Ко хоће да добро влада језиком, да своје мисли излаже усмено и писмено, њему није доста да му је језик само богат речима и изразима, него треба и да му је језик иравилан; све што изговори, треба да изговори правилно, треба му дакле да зна шта је у језику "правилно и шта неправилно. 5. 0 овпм предавањима Наука се може излагати у делокупности, у детаљно изложеном системсксм ре^у; а може се излагати и тако, да се из ње ирема извесној потреби и циљи и према количини времена, за које ће се излагање морати извршити, узимљу поједине партије и излажу практичио и помешано. Мени је иало у део да вам

за време овог течаја предавања предајем српски језик. За ово кратко време да богме нити се може цела наука о српском језику изложити системски, нити би је ви могли усвојити. Ја ћу дакле и узимати из ње оно што је за вашу потребу најпрече, што је за примену у основној школи најпотребније. 6. Елементп језпка Језик се састоји из речеиица ; реченице из речи ; речи из основа и наставака ; основе и наставци из слогова-, слогови из гласова. Сав говор народни и усмени и писмени, све што се искаже и све што је у књигама написано, све се састоји из реченица. Реченице ^су дакле најкрупнији саставни делови говора и језика. Има парочнта грана науке језичке, у којој се излажу законн по којима постају и у каквнм односнма стоје међу собом реченице и шта у њима значе поједине речи, — та се грана науке о језику зове синтакса или наука о реченицама. Од реченица ситнији елементи језички, од којих непосредно постају реченнце, јесу речи. Има нарочита грана наука о језику, у којој се казује како постају речи и облици њихови, која се по томе и зове наука о облицима. Речи посгају од оспова, те по томе ситнијн језички елементи од речп, од који речи и ностају, јесу основе. Има нарочита грана наука о језику, у којој се казује како постају речима основе, и зове се наука о основама. Још ситнији елементи језички од којих ностају основе јесу слогови. А најситнпји, основни елементи језички, из којих постају и слогови, јесу гласови. Грана граматичке науке, у којој се излаже како постају гласови и како се мењају, зове се наука о гласовима. 7. Гласови Кад човек хоће да изговори какав глас, он потера ваздух из плућа. Тај ваздух затресе гласнпцу (гласне жпце,) орган, којп се находи на врх .зушника у гркљану, те она затрепти и тиме да глас. Тај глас, што га гласнпца да, може изићи кроз уста напоље са свим слободан, не заиевши ни о што, а може и запети о какав други орган у усној дупља. И, ако тај глас не запиње нп о што у грлу и усној дупљи, него изиђе слободан, он се зове саногласник. Гласова који тако постају има данас у нашем језику пет, а то су: и, е, а, о, у. Главна особина овихгла