Просветни гласник

88 2 ПРЕДАВАН.А из

гласова. На пр. о-ко, а-ко, е-во, зво-но, ште-та, стаза, ма-гла, бо-гат-ство, ио-бра-тим-ство итд. Кад у речи између самогласника имају по два или више сугласника. онда се при дељењу њену у слогове чини овако : 1. Гласови : зг, зд, жд, ск, ст, шт не растављају се, него иду заједно у један слог са оннм самогласником што долази иза њих. Онај слог што је пред њима завршује се самогласником. На пр. зви-.«а, мазг а, ј е-згра, ме-згра ; зве-зда, у-зда ; а-дасда-ја, зви-, жд а-ти, смо-жди-ти, на-гва-жда-тп ; пи-ска, ври-ска, пра-ска, пе-ско-вит, ла-ска-ти ; ла-ста, вр-сга, листак, На-ста ; ба-шга, ма-шта, пи-шта-ти, ба-шги-на, по-шго-ва-ти и т. д. 1. При дељењу речи у слогове не растављају се ни они сугласници, који и иначе радо другују, те се налазе једни до других и у почетним слоговима. ГТа пр. и-гла, ма-гла, мо-гло, мо-гла, свр-гло (сугласници гл налазе се у почетним слоговима у речима : гла-ва, гло-ба, гле-да-ти, гли-ста, глог и т. д.) ; табла,, о-бло, сти-бло (сугласници бл налазе се у почетним слоговима у речима: бла-го, блн-зу, бли-ста-ти, блесак и т. д.) ; са-бла, зу-бл>а, тру-бла, зо-блу (сугласници бљ другују у почетним слоговима у речима : бљу-шти-ти, бљушт, бљу-тав, бљу-так, бљу-ва-ти и т. д.); и-гЈЖ, У-грин, о-гроз (сугласници гр другују у почетним слоговима у речима; град, греп-стп. гристи, гру-два, гро-хот, гроб и т. д.) ; бу-кеа, зу ква, ти-кеа, цр-ква,ло-ква,бо-кеи-ца (сугласници кв другујуу почетним слоговима у речима : ква-сац, ква-ка, квочка, кво-ца-ти, ква-ри-ти и т. д.) ; кво-««ка, ме-чка, зве-чка, и-гра-чка (сугласници чк другују у иочетним слоговима у речима: чкаљ, чка-ти, место чачкати, чка-ља, чкврљ и т. д.) ; шл-тра, је-тр&, ве-т^е-ња-ча, про-ве-г^и-ти (сугласници тр у почетним слоговима у: тра-ва, тре-ба-ти, тра-ја-ти, тро-ши-ти и т. д.) ; кле-теа, же-гва, ста-тва, бри-гва, мо-ли-тва, (сугласници тв долазе у почетним слоговима у: тво-рац, твар, твој, твбр, тврд и т. д.) ; до-фо, сре-фо, храфост, Ду-бјзов-ник (бр другују у почетним слоговима у: бра-ти, брод, брат, бри-са-ти, Бран-ко и т. д.) ; кру-шка, пу-шка, кри-шка, ма-гмка, др-(«ка (шк друГ УЈУ У почетним слоговима у: шко-ла, шко-ди-ти, шкољ-ка, шко-пац, шкр-бо-ти-на и т. д.) ; ма-сли-на, ма-сло, ми-сли-лац, ја-сле, гу-сле ( сл другују у почетним слоговима у: сло-бода, слу-жи-ти, слеп, слан, слу-жи-ти, сле-до-ва-ти, и т. д.) ; го-скод, го-сиа, о-спа (си другују у почетним слоговима у: сна-ти, спа-сти, спо-на, спа-ја-ти и т. д.) и т. д. 3. Гласови пак, који не другују и не трпе се један до другог, те их за то ни у почетном слоговима нема, свакад се при дељењу речи у слогове деле та-

СРНСКОГ ЈЕЗИКА

ко, да се првим заврши претходни слог, а другим се почне други слог. На пр. заж-ка, сла.д<-ка. трж-ка, Фел-ка ; А.н-к&, Стак-ка, ран-ка, жеи-ка, трум-ка сеи-ка ; Мил-ка, Ал-ки, .]ел-ка, кн-ђел-ко ; Смилка, диу/ј-ка, Вел-ко; Стоил-ко ; уј-ка, дој-ка, сој-ка, мај-ка ; Зор-ка, жир-ка, стар-ка, ао-ЂО -рка ; плов-ка ; по-став-ка, Жие-ко, Стев-ка ; у ј-на, Рај-иа, Стој-ма, вој-ио ; рав-ио, дав-мо, ку-ћев-на, Лив-ио ; жељ-но, тем ељ-но, вол-ио : стал-ио, за-хвал-мост ; не-ма^-мост, си-гуЈ>иост, се-веЈ>-ми, при-тво|;-мост ; о/>-.го-ви ; савски; свој-ски. мај-ски ; зиж-ски ; дам-ски, јер-.ием-ски град-ски, људ-ски,; кул-ство ; ерод-ство ; жем-ство ; за-до-вол-ство ; Рок-сам-да ; нрав-да, крив-да ; Аи-дра лев-ча, бал-ча ; ом-ча,, јелг-чи-ти, мож-чад ; Сри-чад па-стор-чад, Пор-ча ; Ј ел -че, Ми.г-че ; кои-чан, лоичић ; жив-ад, крв-г«а, мрав-чи ; ком-уи, звом-зде ; пис ам-це : ок-це ; но К-ц&, реч-г^а ; Хер-ке-го-вац, ста^-ади. Ну ова нравила о дељењу речи у слогове важе за оне речн, које нису сложене из по две речи, и не за оне слогове, који не иринадају једној одо тих речи. из којих је постала сложена реч. Код сложених речи слог се вазда завршује завршетком предње речи, не гледајући на то, да ли глас, којим се предња реч завршује, другује иначе с гласом, којим се друга реч почиње, или не. На ир. об-лак (м. об-влак), раз-не-ти, из-ву-ћи, под-ножје, ис-нуст, об-рамица. У овом случају ни гласови ; зг, зд, жд, ск, ст, шт, не остају у једном слогу. На нр. раз-гледати, из-гонити, из-дати, раз-давати ис-капити, ус-киснути, истећи, ис-ток. Слогови, којн се завршују самогласником зову се отворени слогови, а они, који се завршују сугласником зову се затворени слоговн 10. Основе и корени а. Основе и наставци за облике. — У највећег дела речи знају се и данас основе од којих су оне постале. У тих речи може се и данас одвојити онај елеменат што се зове основа речи и онај елеменат којим је од основе постала реч. Овај елменат, којим од основе постаје реч, зове се наставак. А пошто има таких наставака више, којима од једне исте основе може постати више облика, у којима се та иста реч јавља, ти се насгавци зову — наставци за облике. Ови су наставци обично слоговн од једног или од више гласова. На. нр. Јелен-т>, јелен-а, јелен-у, јелене, јелен-ом, јелен-и, јелен-има и т. д. У овој речи основа је јелем, а наставци су за облике слогови ; а, у, е, ом, и, има. Пред свима овим наставцима стоји једна иста основа, и са свима овим наставцима реч у главноме једно значи, само што су јој то уазни облици.