Просветни гласник

ТЕОДОСИЈЕ ИЗОРАШЦЛ ОБРКНЕЗ ЈАСЕНИЧКИ

887

па не ће хтети народ ићи за хајдуком, који у сдучају неуснеха у рату нема шта ни изгубити. Он преддожи сакупљеном народу, да бира. за старешину каквога уважепог и поштованог човека из народа, човека са кућом и кућиштем, домаћина који се уме бринути како са своје тако и за опште, народно благо. Према таквоме предлогу кандидација падне на кнеза Теодосија, овога о коме ми пишемо. Овај нам акт јасно сведочи о важности Теодосијевој, коју је у народу имао, кад је народ њега хтео поставити за врховнога старешину над устанком. Кнез Теодосије није се хтео примити тога избора. То је био скроман човек са свима способностима једнога мирољубивога кнеза народнога, који се очински стараше о своме народу. Њега су се коснуле оне несреће и јади, који снађоше народ српски, и он је успламтео свим пламом својих патриотских осећаја за ратом и осветом противу тиранских поступака Турака. Али је овај кнез народни морао одмах дубоко схватити онај велики и тежак задатак, који ишчекуЈе онога, ко се прими врховна старешинства над устанком. Он је морао појмити да то треба да буде човек гвоздена срца и ретких врлина ратничких, поред бистра ума и разборитости. Он је морао увиђати да тежину таквога терета не може поднети осетљиво и благо срце народпога кнеза, који још није тако вичан ратовању. Вероватно је да је брижљиви кнез могао и помишљати на случај неуспеха. Ко ће тада помоћи и заштити народ од турскогабеснила, кадбиу случају неуспеха српске ствари, Турци овладали земљом и народом, а над револуцијском струјом сјаји аукторитет кнеза народнога!? Мислио је, да би народни кнезови лако тада могли пред Турцима изнети устанак народни као .један покрет хајдучки. „Хајдуку могу кнезови којекако израдити опроштење: али ко ће кнезовнма помоћи, ако се врате Турци?"* рекао је он. Кнез Теодосије познаваоједа да ће оваковоме задатку у оним приликама најбоље одговорити прослављени и храбри четник Фрајкорски и хајдучки, чије су срце очеличиле многе тешкоће и неприлике, са којима се сусретао Кара-Ђорђе. Овај љубимац ратничке среће беше добро нознат са својег такта војеног изванредног и ретких способности војводиних. Теодосије кандидова Кара-Ђорђа, којега својнм нобратимом зваше. Сви сад навале на КараЂорђа да се прими главнога старешинства над устанком у Шумадији. Кара-Ђорђе се изговараше како он неће умети да управља народом, да је зао н љут па хоће одмах да казни, да убије, обеси итд. Онда му кнез Теодосије рече „што ти не знаш, ми ћемо ти казати : а што велиш да си љут и зао па хоћеш одмах да убијеш, баш такви сад и треба." 1 Најзад I[ревод Ранкеове ист. орп револуц. од НоваковиКа. стр. 93. 1 Вук, Даница за 1828 г.

се Кара-Ђорђе, прими управе над усванком српским на Турке. Одмах за тим следовала је по црквеној Формалностн заклетва изабранога вође народа, да се узајамно сви потпомажу у борби с непријатељима њихове слободе, да сви буду послушни Кара-Ђорђу а он веран народу и народној мисли. Заклетву је извршио прота буковички. Тако је свршен сам акт избора врховнога вође српскога. Тако је у иочетку године 1804. 20-ог Јануара на орашачкој скуиштини најуваженијих људи народних, а у куЛи киеза Теодосија из Орашца* а не у Орашачкој иланини или другоме коме месту, решено н заклетвом потврђено: да се диже народ на устанак, да се иодузме дело народнога ослобођења. Под кровом кнеза Теодосија, а у средиеи представника српске идеје за ослобођењем, поникла је и сазрела та идеа. Кнез Теодосије из Орашца важан је историјски карактер. Он је на скупу орашачком готово био душа покрета устаничког. А орашачка скупштина је базис, на коме се засновала и сретно покренула идеа ослобођења и први устанак на Турке. II Операције српс ^е војс ^е противу Тураи^а у 1804-тој годими. Делање и рад Теодосијев у вези с том првом годимом ратовања Од како је на орашачком скупу решено да се отпочне устанак на Турке, на распрострањену тога устанка живо се радило. И не само то. Одмах се јавно и отпочело ударање на Турке и околне ханове, у којима беше Турака, а које подизаше и утврдише дахије. Ханове су одмах палили, на нр. орашачки хан и друге, на које су Срби ударали, а Турке убијали. Устанак у Крагујевачкој Јасеници и глас о томе устанку распростирао се по целој Шумадији и Србнји врло брзо. Он је будио синове српске да се на оружје дижу, и од ћутљивих паћеника правио је разјарене лавове. Турци са страхом гледаху како се намучени народ лаћа очајничких средстава, да извојује у борби са тиранима своја човечанска права. Покрет Јасенички ширио се све даље и даље по околним крајевима. За час почеше се прикупљати око изабраног вође и других првака оружане чете народа српског. За час оне почеше гонити Турке, крвожеднике и хијене у људском облику. Пролетајући муњевитом брзином поља и крајеве, осветничке чете ове носише свуда победу српској ствари. Чим се започео

* Ово тврди народно приповедање у околони орашачкој. А мени је причао пенсионирани начелник г. Милоје Тодоровић, стари човек и познат са овим стварима. Према томе отпада навод Крстићев у његовој Ист. срп. и Јанић. Ђурића у његовој историји првога устанка, да је договор учињен на неком другом месту. —