Просветни гласник

888

ТЕОДООШЕ ИЗ ЏРАШЦА ОБРКНЕЗ ЈАСЕННЧКИ

устанак српски, одмах видимо многа села и наланке, многа места чиста од Турака, за. час читаве нахије слободве, спремне за борбу на живот и смрт. Док је тако у овоме делу Србије, Шумадији, ствар, устанка народнога тако лепо напредовала, диже се и с оне стране Еолубаре , у земљи Илије Бирчанини и Алексе НенадоваКа народ српски на осветнички поход нротиву својих угњетача, Турака. Ервождне дахије беху прекратилп животе ових великих и у Српству виђених вођа народних у оним тешким временима ио Српство. Смрћу Алексе Ненадовића и Илије Вирчанина, тих омиљених кнезова наро, них, које дахије погубише, прииремљено је било земљиште и раснирен пламен устанка народног у нахијама ваљевској и шабачкој. Чнм тамо допре глас о устанку Срба у Шумадији нод Кара-Ђорђем, развију и они устаничку заставу 15-ог Фебруара 1804. године. Како је лепо напредовала одмах у самоме ночетку ствар српскога устанка, како су Срби нобеђивали Турке у једно и исто време на разним пољима бојним, пзвадићемо један пасаж из мемоара проте Матије Ненадовића и пустити га да он то представи. „ Те ноћи кад смо се тукли ва Ваљеву видили смо с брда сво небо црвено на Руднику који је Кара-Ђорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види наша војска врло се охрабри, а тако су исто и они (као што ми је после Катић казивао) видили пламеп од Ваљева ; тојебило на покладе 28 Фебруара 1804, године, а исти дан и .Таков је на Свилеуви разбио Турке, и кажу да је око 270 Турака погинуло." Одма у нсто време и с оне стране Мораве Миленко Стојковић и Пегар Добрњац подигоше Пож,аревачку нахију и побунише тамошње крајеве. Кад су се овако са више страна сустицали пламенови устанка, они су се најзад слили у једну страховиту буктињу, која ће најнре знатно а по том са свим сажећи турску владавину над српским народом. Но ми се у Исгорију 1804-те године не можемо дуже ни више упуштати. Она нам јасно износи обим и успех устанка у тој години. У многим бојевима те године Срби су били готово свуда срећнп победиоци. Они су почели ударати и на велике вароши и градове, утврђене знатним оружаним силама турским. Кнез Теодосије из Орашца морао је у многим бојевима те године учествовати. Јамачно се је са побратимом својим Кара-Ђорђем побринуо да се набави и набавља непрестано барута, оружја и других ратних припрема и потреба. За тим са Кара-Ђорђем заједно удариојена орашачки хан и спалили га, па и на друге обдижње ханове. У нападаЈима некимсамау цеким са Кара-Ђорђем за.једно учествоваше. Сигурно

је учествовао и у боју на Руднику кад су га оно запалили итд. У боју на Јагодини, иоследњих дана Марта 1804. год., био је извесно. Ту га видимо на челу војске од 1500 људи, тада знатном силом. Димитрије ЋуриЛ* у својој историји дрвога устанка спомиње тај бој на Јагодини. Тада су Срби у том нападају на Јагодини зло нрошли. Али исти Ђурић спомиње као узроковача изгубљене победе на Јагодини кнеза Теодосија. Он прича како је Кара-Ђорђе био одредио кнеза Теодосија са 1500 војника на Л.ипар да чува друм, којнм Турци морају проћи. Док је кнез Теодосије по својој увиђавности тражио згодна места, земљишта, где да се учврсти, Турци уграбе згодну прилику и продру тим друмом. На тај начин било је ометено заузеће Јагодине. Ђурић га неправедно за ово назива издајником, кога је још тада за то Кара-Ђорђе хтео убити, али се, вели он, згодно склони тада испред разјареног Кара-Ђорђа. Узрок неуспеха на Јагодини извесно је мало дубљи. Непромерена добро снага противничка у вези са другим недостацима, а не ова слабачка околност, узрок је недаћи на Јагодини. Где су ту теретне околности, где Факта, да се кнез Теодосије чак и издајником назове? Је ли шуровао са Турцима ? Је ли потплаћен од њих, шта ,/1и ? Кнез Теодосије радио је према мишљењу своме онако, како да боље испадне, а не ваљда горе, јер му то никакав интерес не налагаше да рђаво чини за народ српски. На једноме месту у својим мемоарима* спомиње прота Матија Ненадовић кнеза Теодосија. Прота прича на том месту како је пошао био да нађе Кара-Ђорђа, да му прочита нека писма и да се договоре оједном плану војевања. То је било одмах некако носле ове битке на Јагодини. „Дођем у Орашац крагујевачки", црича прота, и на брду сретнем кнеза Симу Марковића и Теодосија, кнеза из Орашца, распитамо се и они ме по оцу познаду, сјашимо и поседамо у пољу. Питају ме шта ми горе чинимо ? Ја кажем да ми Шабац бијемо и да већ и топ имамо и кажем им, да сам ја пошао Црном Ђорђу да се договоримо да један план узмемо, јер се, вели, он туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо, а ево писма које морам да му прочитам и на њих одговор да пошљемо. И њима прочитам писмо. Вели кнез Теодосије : „нопо, како си ти писао а ти пиши опет и одговори на то писмо, да Црни Ђорђе не зна писати а нема ни писара, он само зна Турке тући, но се тп врати." Али им прота каже да он мора Кара-Ђорђа наћи. „Кад они виде да ме не могу никако да врате", наставља " Гласник IV. стр. 145. ' Стр. 80,