Просветни гласник

891

Теодосије опет оду заједно доручковати. Ту се сада они дохвате и ночну један другоме опет иребадивати. Кнез Теодосије рекне Кара - Ђорђу онет како он никога више не сдуша, но се само по својој увиђавности управља, како је плаховит и нагао те одмах за најмању кривиду убија, како треба да је блажији и милостивији и праведнији у управљању и т. д. Ту излије сав жуч свој на Кара-Ђорђа и на неправде њиме почињене. Стање беше запето тако, да излаза другога не беше но да један од њих више живети не може. Теодосије не попушташе, Кара-ђорђе не обећаваше друкчију владавину. Теодосију она вдадавина, где се сваки час надажаше у страху и 6] 1зи за своју рођену гдаву, чињаше се досадна. Није карио више ни за свој сопствени живот у тако загушљивој атмосФери. Све већ беше свршено... Мејдан је требао да покаже на коме од њих двојицеостаје даља судба земље. Докопа Кара-Ђорђе шешану у руке па повиче:,, Коекуде, по души те твојој ! Кад сп .знао боље од мене уређивати и заповедати, за што си ме нагонио да се овога посда нримим ?" Теодосије кад виде то, како разуме Кара-Ђорђе његове речи п како не прима савете никакве и ни од кога, не иоказа се ни мадо збуњен и неодважан, већ узе и он шешану у руке да бранп своје мишљење и част. Они се јаве у отвореном пољу са шешанама у рукама, да се опробају и виде, кога ће срећа посдужити да остане жив. У исто време опаде из пушака. У тренутку озбиљном, кад је требадо живети иди мрети, срећа би накдоњена своме љубимицу Кара-Ђорђу. Теодосијева се пушка окиде, пдамен јој не састави, а у исто време из шешане Кара-Ђорђеве, која га никад не вараше, излети страховита, смртоносна синџирдија, која Теодосију скроз проби дево раме. Снага Теодосијеваклону и тедо му се стропошта на земљу. Кнез Теодосије би самртно рањен. Теодосијеви људи скоче онога часа на Кара'Борђа да га убију. Ту је и Главаш био па повика људи ма да не чине тои да се умире, јер изгубисмо, веди, Теодосија а и Кара-Ђорђе тешко је рањен док у ствари то није бидо — а дигди смо се на Турке, ко ће, нас предводити, страдаћемо без вође. Људи се тако умире. Сима МилутиновиК Сарарлија у својој „Србијанци" посветио је некодико дистова овом догађају у Пећанима. Ади је и код њега вдастољубивост Теодосијева главни узрок свађи са Кара-Ђорђем, иио се никако не да савршено као једини разлог примити. Међу тим на завршетку и сам Спма је мекпш и * Милићевић, «Кнежевина Србија® стр. 262. Налик на ово 1 нрпчао Ш1 је о Теодосијевој смрти и мој отад намесник аран- ј ђеловачки Мплан. |

блажији у оцени Теодосијовој, ади му је ипак идеал светлога карактера свуда Кара-Ђорђе. За то га свуда брани и протавника његова жигоше. — Пустимо тога великог песника срнског, да нам он песничким срцем својим представи последње тренутке живота кнежева и растанак његов са светом, пријатељима и убицом његовим: „ А кнез, видјев смрт за раном грдном. Скоро зовне бдиздешене Сербе, Докле г' нагда још не раставида са свијешћу и живота силам' : , Ам' те браћо, да вам нешто кажем ! „ Впдите ди тога Црног-Ђорђа, » Он мен' данас на мејдану доби, „ Ал' поселе ви сви њега знајте ! „ Слушајте га сви јединодушно, „ Док је он вам, другога не тражте ! „ Вам је у њем срећа ил' несрећа, „ П приклађе нечег' особита ! „ Чудноват је, и Бог му помаже, „ Сам он може, што не могу млоги. „ Сад зовните м' и њег' истог амо." „ Дође Ђорђе и плачући пита: „ Јера кнеже, да од Бога нађеш, „ Сажима ме, те угазих у грех ? „ Та знао си да мен' ваља мадо ! „ Су тим мање што те избјегавах, „ И склањах се, да то прође ипак, „ А не 'вако, ко што не би рада !" „ Ходи Сербе да се цедујемо ! „ Немој мислит' да што жалим на те! „ Јунаштво нас вако награђава, „ То цијену повишава мужа „ Тек дај Боже за општину боље „ С' тим да буде, ја умирем радо ! „ Прости Сербу, што је било, прошло, „ Од сад' ради шта и како знадеш, „ Ад' ми ђецу Бога ради пази, „ Сиротна су што безгдавна само ; „ А ја одох куд ће и сви живи, „ Прије, после, свакако ће с' амо." Са овим речима од ирилике, које песник меће у уста кнеза Теодосија, и морао се растати са светом овај паметни кнез народни. Тако се завршио живот кнеза Теодосија из Орашца у почетку развоја оних догађаја, који у почетку Х1Х-ог в. дароваше српском свету ослобођену домовину. Према томе, кнез Теодосије није дочекао да види своју домовину осдобођеиу, као што је извесно желео. Таква. је судбина снашла овога човека, који је већи део свога времена посвећавао користима и интересима народа својег. Заиста је жалосно свр112 '