Просветни гласник

892

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ

шио тај човек у ономе времену, када његова снага и сиособиост није била на одмет народу ! А .ш историја ииак ие може и не сме заборавити једнога од првих српских револудионара у почетку овога века, који се борпо за идеју свога народног осдобођеља. Кара-Ђорђе је прекратио живот Теодосијев. Али можемо ли овога великог паћеника још и микривити кад је оплакао за Теодосијем и одмах се покајао Р Он је и овом приликом осетио велику слабост своју у бујпостн, наглости и плаховитости својој Чувени немачки историк Ранке у својој Исторнји Срнске револуције * карактеришући Кара-Ђорђа вели: ,У осталом је био врло добричина ; лако је веровао, ако му је ко штогод рђаво за другим говорио, па нека је и сам био уверен о противном пре два три тренутка ; а кад се већ расрди па прсне, онда га ниси могао ничим утишати. Није хтео ни толико дангубити да каже момцима : убијте га ! он је убијао сам и није жалио никога. Макар што је кнез Теодосије био узрок, те је он дошао у достојанство, он га је опет убио. После му се обично ражалило, те би му и сузе удариле и онда је имао обичај рећи : Бог убио онога, који је крив кавзи." Рањена кнеза Теодосија однесу из Пећана кући у Орашац. Ту су га лечили и старали се да му помогну да оздрави. Али рана беше опасна, и после неПревод Новаковића стр. 147.

К Р И Л 0 в љ 1. Помор звериња Најљући бич пеба, страх и уа^ас природе — по свима шумама и гудурама бесни помор зверова.; зверови се умнрили и сневеселили ; адска су врата широм отворена ; смрт риче и грми по пољима, пећннама и пданинским висинама. Свуда се виде жртве њене свирепости. Неумољива смрт коси зверове као оштра коса једру траву. А они, који су још у животу вндећи пред ногом смрт, једва се крећу, страх их је са свим обузео. Рекао би човек, да нису то они љути зверови, — тако су мирни и ноштени ! Курјак не дави овце и смиренији је од сваког монаха ; лисица се са кокошкама помирила, и у јазбини пости и каје се,—јело јој и на ум не пада. Голуб се одвојио од голубице. Ј оваквој беди и невољи, лав сазива зверове на савет. Све животиње прикуиише се и око лава иоседаше, очи на њега упреше, па с нажњом слушаху

кога времена, проведеног у тешким боловима, овај народни кнез издахну. Тело кнеза Теодосија је укопато близу садашње орашачке школе основне и цркве, а ту близу и кућа му је била. На ономе месту, са којега је отпочео радити за народ, јесте и укопан. .Тедна проста камена плоча без ик\ква натписа и данас показује ко.ји прође место, у које су сложени земни остатци овог кнеза. * Скоро је 80 година како Теодосије ногибе. Али како је драга успомена на кнеза у народу и иосле толико дугог времена. Ирође ли норед његова гробако од оних, који му за судбу знају, не може а да иоле осетљивдје срце тужно не зајечи над слабостима људским, чије су жргве оваки гробови. Близу његове некадашње куће, близу места са којега се покренуло дело устанка народног,— а најзад и близу гроба Теодосијева, — из усномене на њега и мануле догађаје, нодигиута је баш ту леиа црквица сеоска, а даље и школа. У колико имадох података о овој личности, сматрах за дужност у некој целини изнети најавност рад и судбу овога. човека. Потомака кнеза Теодосија има блиских и даљих врло много по Орашцу, Аранђеловцу и околини. ј^ик. ЈА. ј^ави'к, ФИДОСОФ IV ГОДИНЕ.

В Е Б А С Н Е

шта ће он рећи. „0, другови моји !" отпоче лав, „за наше велике грехове, ми смо навукли на се страшни гњев богова ; — и онај међу нама, који оиажа да је најгрешнији, нека себе добровољно нринесе на жртву боговима ! Може бити, да ћемо тиме богове задовољити, и топлом усрдношћу наше вере њихову жестокост умекшати. Вама је свима познато, другови моји, да у историји нису ретки примери такових добровољних жртава. И тако, метувши руку на срце, нека сваки исиоведи овде свој грехјавно, шта је кад иогрешио — намерно или ненамерно. Време је да се покајемо, другови моји ! Ах, ма да ми је и сувише тешко, ипак морам признати, да и ја нисам без грехова. Јадне овчице. ни криве ни дужне, давио сам и јео ; а по некад — ко је без греха? нисам штедео ни чобана. За ове моје грехове, ја се предајем добровољно на жртву. Но боље ће бити, да најпред сви редом своје грехове исповедимо, па ко их највише