Просветни гласник

дечија забавшпта, а у стварн нити еу у суштини, нити су но методи, нити пак по унрави и налик на оно што треба де се зове дечијим забавиштима, а таких завода на жадост има још нонајвише. Из дечијих забавигата, која се у истини руководе у Фребловом духу, излазе најбоље нринремљена деца за »раво школовање, која се лако навикну и на дисцинлину која у школи влада, чим им протече неко време уредног и тачног иохођења. Ово је искуством на више места потврђено.

Ко хоће да се потпуно као што ваља унозна с оним етварима које је Фребел за забаву и играчке деци одредио, треба да зна како се њима ваља служити. За то није досга отићи неколико пута у које дечије забавиште и видети гата се и како се тамо ради, јерједног дана долазе на ред једна вежбања, другог дана друга итд. И тако, ко јерад да се уиозна е практичном страном Фреблове методе, треба добро да цроучи цоменуто његово упутство : „Дечија забавишта" (Оег Кгпс1вг даНеп). % * * Да прегледамо сада у целини све Фреблове забаве и играчке дечије, те да видимо, да, ли одговарају васпитним захтевима који се траже за нрво доба детањега живота и да ли се њима достизава цељ која се има пред очима. 11ре свега ваља имати на уму, да се та цељ не постизава самим материјалом, — јер у том погледу мало Је чега новога ту, — него се оно што се жели може постићи једино методом, коју ваља иримењивати као што треба. Прво и прво не треба никако губити из вида главну, основну, мисао, која ваља, да се доетигне, ередствима која се дају. Та пак главна, основна мисао није ништа друго до оно врховно начело целе данашње, модерне, педагогике, које глаеи: аре него шт> се у двтета аојмови аочну образовати, треба оно да задобије доста аримета, иредстава, искуства, аа тек из тога временом да се иојмови развијају као што треба. Појмови су ствари анстрактне. Они треба из примета да дроизлазе. Ако се тако не буде ра-

дило, они онда неће бити дело онога који мисли и његове еонствене умне радње, него ће бити нешто туђе, нешто накаламљено, на које дечија памет само онако приетаје и усваја их без икаквог дубљег појимања. Тако је готово све оно што се учи по школама и кад ногледате на масу, она је сва готово тако само образована. Па ипак свакв, и она-ј ко.ји није баш тако велике способности, могао би да задобије читаву рмзницу основних примета, које би му служиле као згодне епојне тачке за мишљење. Или боље да речемо, у свакога има тих основних примета, само што он не зна за њих ништа, а нарочито не зна за њих баш онда кад треба појмови да му се стварају. Ове основне примете у њих су слабачке, неодређене, збркане, те услед тога и појмови у њих не могу бити друкчији, и то је главни узрок, што деца нису у стању да премишљају јасно и свесно појмове и мисли других људи, еда би то постало њихова права духовна својина. Баш с тога што у већине људи нема јасних основних примета, и има у свету толико много збрканих глава и толико наонаких и погрешних мишљења. Без икаква спора, у најранијем добу детињега живота, стварају се нрве основне нримете Оне>се могу да образују у овом добу, када свеет још није развијена, за то што се њине слике могу да утврде у души само онда кад се размишљење не меша те не смета томе раду. Осие тога оне се могу задобити само утисцима од нредмета из спољашњега света, који је пристуначан нагаим чулима, а што сесамлх предмета тиче, они су више мањз згоднп те дају јасно и разговетноове основне иримете. Зато васпитач и треба да бира међу њима оне који су најзгоднији и најподеснији. Но и то није доста. У развитку природних организама дешава се читав низ појава који вазда мора да буде један исти, т. ј. да се вазда врши но једном закону, ако смо ради да се постигне цељ развитка. Исто тако мора бити и у дугаи. Мора бити неког природног, одређеног реда и тока; у задобивању знања мора се држати известан ириродни распоред, ако нисмо ради да ометемо сав духовни развитак .