Просветни гласник

ДЕЧИЈА ЗАБАВИШТА И ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

Ошпти низ оних иоЈава којима се долази до мишљења може ее обележити овим редом: 1. оашти утисци; 2. иримеКавање; 3. иосматрање; 4. уиоређивање , 5. закључивање\ 6. расуђивање. Али овде није довољно ни то што ће се предмети бирати као шго ваља, нити цак то гато ће се ређати као гато треба. Ти распоред!! треба тако да се удесе, како ће се достићи оио гато се намерава, т. ј. јасне и разговетие основне примете о стварима. И тако, дакле, све то треба да иде неким методским редом и начином. Ко је рад да васаитава децу у исгини природно као што треба, тај може то достићи само онда, кад сазна потпуно и тачао пут и начин кзко се стварају, како бивају и како се развијају разни појави у дугаи, па не само то, него још да зна и згодна средства којима ће истим цутем и начином ићи с ноља на руку тима душевним појавзма. Докде год тако не буде, све дотле ће човечије васпитање бити остављено онако на случај, да ради свак како хоће или како му доноси његов неки васпитачки инстинкат. Ваш у томе и јесте велики значај Фреблових забава и играчака, што су оне удешене са свим према духовном развитку детињем, који је Фребел проучио као што треба. Фребел је загледао у дно душе детиње, у ону тајну радионицу, коју свачије око ње уме да проникне, па је цронагаао средства и сазнао како ће их примењивати, те да са свим одговарају оним законима по којима се врши духовни развитак и да се тако рећи ни у чему од њих не разликују. И још један услов има да се испуни, па да се тај прирдони ток развитка не прекида, већ да се у истини потпомаже као што треба. Тај је услов у овоме : детињем нагону треба, у обележеним границама, да се остави слободно поље, слободан избор, па и опет све да се удеси тако како ће дете моћи усвајати оне предмете које му васпитач износи. Ово је Фребел ностигао тако, што је оставио детету да оно само рукује са стварима, да их мења

и иреображава како се њему свиди, па, апак да је тиме самим дрину1)ено да поклања евоју пажњу тима стварима, а у једно да су му оне занимљиве и да и.ч се оно радуЈе, јер је то све његов рад и његово дело и у неку руку у свему се томе огледа оно само и оно што оно зна и уме. Ове ове услоне може испунити само она слободна радња коју ми игром називамо, а никад се то не да постићи оним што би детету било наметнуто, као гато то бива махом сада у шкоди и у ономе што се тамо учи. Може се слободио рећи да је детињој дугаи урођена тежња по којој оно само иде за тим да нозна ствари које су око њега. И тако не треба ту никакве силе и принуде, да се дете силом тера да се упознаје са светом који га окружава. Од нас се само тражи да изберемо оно што ће му најбоље припомоћи да се гато дакгае упозна с тим светом. А за то да ли може бити чега подеснијега, но да му се изберу неки одређени типови, на којима се најочитије примећавају оеновне црте свију ствари — које су у неку руку костур и основни образац, по коме ће ее оно руководити у иознавању с огромном разноликогаћу толиких етвари у свету ? Но ствари се не могу друкчије познати, докле се не сазнаду особине њине. И тако ево шта из свега излази : детету треба износити оне ствари, на којима ће му се опште оеобине њине гато јасније и разговетније нредставити, како би му у дугаи заостале јасне и разговетне примете и представе од тога. Даље је потребно, да дете, према својим слабачким еилама, може лако руковати тим стварима, еда би се самом том уиотребом уаознало с њима као гато треба, те да по томе само прибира искуства о ономе гато бива и гато се дегаава у великоме Физичкоме свету. Само тако моћи ће му оне иослужити за црве Физикалне опите које ће оно имати и умети да производи. (СВРШИЋЕ СЕ)