Просветни гласник

ДЕЧИЈА ЗАБАВИШТА И ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

Шта значи овај приговор ? Зар ее тиме неће да казке једино то, да је задатак васпитања да се пре свега развије дух детињи, а уз то — разуме се, бар данас, само по себи — да се и на телесно здравље дечије не сме заборавити, а да није прво и најпрече да се деца спреме за некакве механичне радове ? Па лепо. Отворите где хоћете Фреблова дела, иа ћете свуда наћи, да се баш то и тражи у његовом начину васпитавања и да нема ни једног листа у његовим списима где би се томе противуречило. Сви они радови којима се деца занимају у забавиштима нису никакви механични радови. Баш сам Фребел одбацује све што је чпсто механично, јер он врло добро знаде, да се то не слаже с детињом нриродом, почем детиња природа треба да се изазивље у свима правцима свога развитка и почем она сама хоће и тражи да ради свима својим силама. За то ћете у његовој методи и наћи читаву буквицу рада, т. ј. како треба отпочети занимати децу, да би им се помоћу руку припремио дух и за радове каки долазе у практичком животу. Ко је год посматрао као што треба децу и пазио гата она раде и чиме се занимају, морао је приметити како је моћна и неуморна тежња п тако да речемо нотреба у деце да свима својим чулима посматрају свет и еве гато је око њих и да то чисто у се примају. То ће рећи : деца су рада да виде, да чују, да осећају све што је лепо и чему се могу радовати, па не само то, него да, угледајући се на то, својим сопственим радом и ироизводе што, разуме се, колико им слабачка снага њина допушта. Па шта је и живот друго шта но да се свет спољашњи посматра, прима у се и оно што се усвоји да се производи, колико коме његова снага допушта? Па и дете неће и не тражи друго шта. Разлажући значај детиње игре, ми смо изложили како се потреба природе дечије исказује у оном њиховом нластичком стварању као тежња или нагон за вештином. Што од спољашњег света и његових нредмета °ДФ 1 ЈУЈ е У души детињој и што од тога заоетаје у његовој уобразшБи, то је оно чему се дете ра-

дује и што му се допада. А зар је то друго нешто, а не оно што се обично леиотом назива ? И вид и слух детињ чи.то гину за оним што је лепо, а тако исто и остала чула, као што је чуло мириса и укуса траже оно што је пријатно. Иједпо и друго, т. ј. и оно што је леио и оно што је пријатно, мора се узети као први ступањ у вештини која се лепотом бави. Ствари из сиољашњега света, уносећи у детињу душу пуно зрачака о ономе што је лепо, чието изазивљу дете те мора да етвара и оличава оно што је у његовој души, у његовој унутрашњосги. Ако се не дадне детету прилике и средстава да чисто одоле овој навали утисака из спољашњега света, његова се душа и срце неће развити потпуно као што треба, нити ће се пробудити осећање. према ономе нгго је идеално и вишега значаја. А има ли чега што би ту потребу могло као што ваља подмирити, ако не то да се дете успоеоби, те да било у бојама било у звуцима иепољује и исказује ону лепоту коју осећа у својој души и свом срцу ? Што год се раније заметне та споеобност, све ће се лепше и потпуније развити сваколика снага и душа детиња. И баш тада кад се душа и снага детиња развије потпуно као што ваља, и налази дете уживања у своме раду, и то уживање није тек онако просто чулно уживање, него је чисго уживање у идеалном смислу и у томе је клица за потоњи морални живот. Да би дете лакше напредовало у вепггини стварања, морају му се пре свега вежбати руке, а заједно с рукама и ева чула. У том послу не може се обићи а да се дете не упознаје с материјом и њеним особинама и да се не упућује како ће је савлађивати, а материја — разуме се по себи мора се бирати према слабачким и још невичним рукама детињим. Исто тако разуме се само собом, да дете, приликом кад ствара и производи што, мора обраћати евоју пажњу на ствари, т. ј. на њихове облике, боје и бројне одношаје. Ово је са свим јасно и тачно разложено у Фребловим тако званим „дарцима", којима се припрема све што треба за развијање моћи размишљавања у детета.