Просветни гласник

II 0 С Т А Љ Е ЈЕЗИКА

109

IV Завршујући овај годишњи извештај за школску 188 1 \ г годину, слободан сам овом приликом рећи: да је ужичка оиштина свакад а иоглавито у озој школској години обратила доволшо нажње на школе и радо се одазива сваком позиву управе зарад извесних набавака за школу као нпр. скамија, табала и других нужннх оиравака. Потписани бележи са задовољством: да је оиштина нарочито ове 188 школи године учинила све захтеване

оправке, набавила још скамија, уступила јошједну општиаску зграду за реалку, пошто се број ђака умножио. ПБр. 385. 31 Октобра 1882 год. у Ужицу. Понизни заступник' директора ужичке реалке проФесор ј Ја НИЋИЈЕ у. ^Д.анојловић."

ПОСТАЊЕ ЈЕЗИКД

Само питање о постању језика одавна је врло занимљиво, као што и јест задатак његов и озбиљан и важан — али и замршен. Та је баш замршеност и била узрок који је јако привлачио мислиоце. 0 друге стране кад помислимо, како се данас људи разумевају и на какве различите практичне сврхе језик служи — не можемо да не поштујемо људску тежњу, да се умовањем овои предмету у суштину уђе. Различитим склопом неког малог бројагласова називамо ми и именом или речју обележавамо као знаком све ствари око нас, све тековине или задобитке умовања нашег, сва стања ствари створених и мишљених, све нокрете и промене њихове. Тим гомилицама или аигурама гласова износимо ми све мисли и осећања нагаа, казујемо један другом, шта у нама сакривено лежи. Еаква је дакле чаробна силу у тим знацима ; ко је њих створио, ко је њима дао ту силу, како су они постали ? Јелински мислиоци, који су први разматрали језик с ФИлосоФСке стране, први су покушали да одговоре на она питања. Они су и нешто више с овим ради били. Тражећи постање речи и ирироду њихову, везали су они разумевање речи за разумевање самих ствари ; и школе су се њихове биле поделиле, те је једна од њи .ч бранила уро■ ђеност (срг гцд) а друга проналазак или изумење језика (#сочд). По мишљењу ове друге школе језик је дело чоеечанског договира. Они су смотрили,

како реч значи увек нешто одређено и ништа друго, па су то приписивали договору, држећи, да су тако удесили и уговорили пронаходници језика. Тако су нислили Демокрит и Аристотело. У новије доба томе се мишљењу придружио енглески научник Херис у својој књизи Хермесу (1751.) Он говори : „У искушењу смо да назовеме језик сликом васељене, у којој су речи као поједине Фигуре. Па и опет сумњамо да ли тако ноређење може битп у свему истинито. Еад помислимо да су слике и Фигуре снимци истинитих ствари грађених с намером да се облик њихов цртежем представи, опоменућемо се, да човек те снлмке познаје истом моћу којом нознаје и ориђипале. Али ко иознаје какву ствар, видимо да у исти мах не познаје латинску и јелинску реч којом се она казује. Свако средетво које се употребљава да би се каква ствар некоме представила, илв ће бити снимак ирироднога обличја њезина. или нешто са свим од воље тога ради узето, дакле не .снимак него символички знак. Отуда видите, да речи никако не могу бити снилци, него да су символички знаци ствари." У томе, што се све сгвари и номисли могу представити доиста само символичким знацима и налази Херис да. на нитање како је ностао језик, треба одговорити, да је носгао у договору, јер се иначе не би могло објаснити одкуда се разумевају људи једнога језика. Али је за чудо, како се они који тако мисле нису сетили овога. Како су могли људи доћи до