Просветни гласник

134

ПРЕДАВАЊА ИЗ

СРПОКОГ ЈЕЗИКа

Такво читање, које задовољава захтев слуха и разума зове се иравилно читање. Такво се читаве радо слуша, јер прија уху и користи разуму. Често се помиње логично читање и леао читање. Оно читање које задовољава захтеве разума, зове се логично читање. А оно читање које задовољава захтеве слуха, зове се лено читање, У самој нак ствари лепо читање не може бити ако није у исто време и логично читање, а читање не може бити ни леио ни логично, ако није у исто време — иравилно читање. 17. Деклаловање Декламоватн могу се и чланчићи писани у прозн, у слогу слободном : али највише и најчешће се декламују списи писани у стиховима, у слогу везапом. И у прози могу се исказивати дубока осећања и туге и радости, могу се чннити жива упоређења исказивана у сликама, може и ту бити живо описивање; али у стиховима, у слогу везаном све се то може исказати у много већој мери и много жнвље. С тога сииси у стиховима много јаче дејствују на душу, на срце, на осећања; док списи у прози више имају посла с разумом, с хладним умовањем. Декламацији и јесте цељ да у тренутку подејствује на срце, на осећања. Добро декламовање може да растужи и најтврђе срце, описујући чију несрећу и тугу; а то је већ један корак, који оно чини пошав ка врлини, врлини да осећа туђе болове п јаде. да буде милостивије, нежније и човечније. Добро декламовање може разведрити и развеселити ц најзатворенију душу, душу која очајава; а то је срећан корак, којн она чини на путу да се ослободи чамотиње, која убија дух и чини живот несносним, корак који она чннн да се врати у живот и да га ужива, као и остали људи. Али то све може да се постигне добрим декламовањем. А шта је добро декламовање ? И декламовање мора задовољитн оне исте услове, које и читање; и декламовање мора бити логично и естетично ; и декламовање треба да задовољи захтеве разума и захтеве слуха. И у декламовању ваља речи изговарати онако, каква је њихова мелодија, по којој ваља изговором одликовати оне речи на којима је сила мисли од оних речи, које су по смислу слабијег значења. Па најзад и у целнм строФама ваља одликовати изговором поједине реченице, па и у целом комаду поједине строФе, у којима се исказују важније мисли, јаче осећање. Декламовање, у коме се у свакој строФИ до ноловине гласом пење, а од половине се редовно снушта,

— није никакво декламовање, Деклемовати не значи никако гласом певати или извнјатн по вољи, како се коме учини да је лепо. Добро и правилно декламовати није лак посао; добро и правилно декламовати много је теже него добро и правилно читати. Декламовање не сме бити извештачено : оно мора бити природно. Кад је човек радостан, под првим утисцима радости он не уме да се умери у гласу, он не зна шта ће нре да нскаже ; то исто бива и у ирвим моментима изненадне жалости. Кад нрви таласи радости пређу, човек постане опет господар аад собом и својим говором и својим држањем; кад човека пређу први таласи и оставе први утисци жалости, он ностане суморан, слабо што говори, и што говори, говори испрекидано, споро, ниским гласом, жалостивно. Кад је човек љутит, кад прети, кад хоће да се за нешто освети, он виче, глас му је снажан, пун и оштар; кад је у страху, кад стрепн ода шта, он преза, готово шапће, говори исирекидано. Просто нриповедање исказује човек гласом обичним, без аФектовања. Радост и љутина гоне човека налред; жалост га уздржава непомична на месту ; страх и ужас од чега узбијају натраг. Ево то све важи и при декламовању. Ко хоће да добро декламује, он мора све ово знати, па онда моранајпре добро ироучити комад, који хоће да декламује мора продрети у сам дух одабраног комада, морају му бити познате прилике и мотиви који су тај комад изазвали, прнлике које су дале грађу за њ, мора пронаћи осећање које је испуњало писца, мора изнаћи морал самог комада; мора пазити да својим декламовањем не помрачи ону стихију, која треба де изиђе најсветлија. Кад тако проучи садржину одабранога комада, онда ваља да га декламује изражавајући природно сва разна осећања и све разне појмове. Кад ко декламује, он излази пред нас у обичном оделу, као друг наш, из средине наше, и уводећи нас у декламацију, он обично напред каже шта ће декламовати и од кога је то. И кроз целу декламацију ми имамо пред собом писца а не онога, који декламује. Код представљања глумачког пред нас пзлази не писац дела, него онај, коме је пнсац удахнуо своје речн, и он мора да ради не као да изводи туђе мисли, него као да то сад тек постаје у његовој души, и он то исказује као своје. С тога глуамц мора да чини телом и рукама све оне покрете, који су везани у природи с његовим изразика; док декламатор то не мора да ради. Декламатор сме учииити најмањи део покрета, и то у најблажој Форми. (ИАСТАВИЋЕ СЕ)