Просветни гласник

178

ПОСТА.ВЕ ЈЕЗИКА

и филолози доказивали су да је језик дар божији, и врло учени људи, као што је Јаков Грим, иосвећивали су читаве раеираве обарању таке поставке. Други су врло умно напомињали нротив тога ово. Ако је језик дар божији, онда је дар 6 ожији и одело, с којим такође човек није створен, као што и богослови признају, и уметност грађења кућа и т. д. Па како год што је за те ствари смешно мислити да су непосредно од Бога, тако нема веће вредностн ни мишљење да је језик непосредно од Бога. И он је посгао и постаје људским радом, као што је и све остало што имамо у цивилизацији, овим начином постало. Тако су и у нашем веку неки доказивали, да ее човечанетво народило из једног пара, и да су ее од једнога језика могли да развију свиколики, ма како различни, данае нознати језици. Но како је у природним наукама питање о постанку човека већ довољно расправљено, то се ми на њ можемо проето наелонити. Ако се човек могао јавити на једном меету или на једном крају земље, шта је еметало да се он не јави и на другом ? Кад би било истина, да је етворен само један пар људи, било би противно самој намери створа; та би противноет стајала у жестокој супротноети са свим оним што се о природи зпа. Као што природне науке доказују да се човек развио из нижих животињеких видова ноступно или мало по мало, тако бисмо ми са гледишта наше иауке могли рећи, да је човек дошао до свога човечанства иетом онда кад је досиео до образовања језика. Језици сами вемају у своме еклопу ништа што би нагонило да се прими да су се сви од једнога развили. Шта више разлике у самим гласовима и разлике у ономе што они у разним језицима значе, тако су знамените, да би се врло тешко могло по њима доћи до какве заједничке тачке, у којој би сенајносле све те разлике сусретале Да није, дакле, та мисао о једном заједничком језику, ушла са етране у науку о језику, а поиненце из оне библијеке приче, сигурно је, да ниједан језикослов не бимогао на њу доћи но разматрању самих по себи језика. Друга је страна поменутога пртања у овоме. Кад је већ један пут језик таким начином изнађен био; кад су људи разним средетвима уснели да се

I споразумевају -какве су могле бити њихове речи ) но облику; колико ихје могло бити но садржини и значењу ? Ово питање је у непосредној свези са историјом еаме образованости и са ширином првога 1 човечанеког сазнања. Са образовањем народа, са ширењем круга знања његовог образује се и шири се и језик његов. 0 томе ее можемо уверити и данас, где се са узвишеном и унапређеном образованошћу језик унапређује, разграњава и образује, а где са падањем образованоети и језик пада. 0 развијенијам, еа многостручнијим животом старе речи добивају нова значења, обрти се гранају, језик добија гипкост и одређеност. Пре тога, у првобитнијем и неразвијенијем стању еа свим је противно Ието ово мерило ваља нросто да пренееемо у она првобитна времена — па ће нам се. резултат сам показати. Човеку једва измилелом из варварства круг појмова и сазнања морао је бити врло мали, па му је и реча мало требало. Како је све у глави овога првобитног човека било нејаено и мутно, како су појмови морали бити управо посве неизрађени, онако се све то и у језику цртало, и две три стотине једносложних узвика за радње и покрете, или толико назива за околину, могло је бити са свим довољно за споразумевање и за потребу дивљих предака наших. Но у тој несавршености, у тој управо нејасности и неодређености налазило се у један мах и мало и врло много. Мало, што је круг првих нееавршених речи био врло стешњен, спрам слабо развијених потреба и умних моћи ирвога човека ; много, што су ови први корени језика, ове основне речи имале снаге да истерају из себе на широко разгранато дрво, и да у ее сместе или из себе образују сва она значења која су после ушла у еастав језика. Иста она неодређеност и нејасност првих речи и првих корена била је поводом разгранавању језика, цепању једнога језика на многе говоре или дијалекте. Чим су се породице размножиле у идемена, почеле еклапати у народе, или се разлазити те из себе образовати нова и нова племена и народе — одмах је почело разгранавање језика на дијалекте или говоре. Ова је ствар пошла овим нутем. Један исти корен, док је још у стању и није исцрпен или изодређиван, може повеети к разним нредста-