Просветни гласник

229

окриље , моћном суседу, нелријатељу имена српског, краљу мађарскоме, Људевиту Ведикоме. На југу, опет , српске царевине, турске чете све више и више нродираше и утврђиваше се пљачкајући и грчке и српске земље, а међу Србима не беше сдоге, те да стану на браник отаџбине своје и одбију непријатеље им мрске. И становници оних земаља , које су српски вдадари покориди и које су силом са српском царевином у заједници држади, показаше незадовољство. У њима се пробуди стара тежња за самостадношћу; а у Србина не беше сдоге и моћи те да их одржи у даљој заједници и у пријатељству. — Ето таке беху спољне придике, а у унутрашаости , у средишту српске државе, још се у велико водида жестока распра, између патријарха српског и грчког, који не хте ни по што да призна нашу цркву за независну од њега и нашег патријара за врховну гдаву, старешину наше цркве. Сем те распре, беше у земљи још већа распра између вдастеде, ондашње госпоштине српске. У нас тада беше вдастеде по крви, то јест, таке вдастеле, који су се тако још од старина звади и властеоска права уживади и то је предазидо с колена на кодено од оца на сина; а беше још и таке вдастеде, који нису вдастелпнство насдедиди него су га својим пожртвовањем на бојном пољу задобили. Они се први зваху још и стара вдастеда; а ови други изабрани по засдугама које ко имаше, зваху се нови вдастели. Стара вдастеде, који су властелинство од очева насдедидн мрко гдедаху нову вдастеду и да су само они „рода господскога" ; а нова опет властеда не даваше ни пребијене паре за то што је ко вдастеоскп син, вего кстицаше на среду личну засдугу и вредност, а тиже чисто презираше стару вдастеду , који се поносише засдугама дедова и оцева, С тога између њих беше мрзости, на, најзад и саме борбе. — И браћа се између себе борише те још како жестоко, а да о што ни по црна јада, већ само о вдаст и господство; а тиме се дак, немидице тратида снага народна п узадуд се пролевада многа српска драгоцена крвца. . . Проиитивање. 2. Бој с Мађарима сврши се несретно. Срби не добивши номоћи, изгубе битку и оба наша града (Клис и Скрадин), нод којима се б&о јуначки бој —падоше у руке Мађарима. Шд та два врдо важна града сраска у Дадмацији поред других недаћа, донео је собом и губитак Хума, који заузе бан босански (Стедаа, твртко I) и уступи га Цару Мађарском , као мираз уз своју братучеду Јелисавету. (Ово је бидо прве године Урошева царовања). ') Но мађарски краљ не

задовољи се добијеном нобедом и присвојењем Хума, него почне скупљати још већу војску, изјавииши да ће да удари на Србе. 0 томе је известио и папу, иштућн од њега бдагосдов, и папа киван на Србе што ннсу нримидн католиштва, „јако се обрадује томе назове Људевпта заставником св. цркве и запоиеди Хришћанима да се моле Вогу да дарује краљу не само победу него и потомке којц би насдедили његове врдине." Још је папа тада обећао, да ће се сваком, ко у боју протнв Срба погине , опростити сви греси, које имаше. Лаковерна и проста ондашња светина држада је посигурно да се греси опраштају само кад напа рекне да се опросте и с тога је Људевит могао скупити врдо ведику војску (до сто хиљада). Зборно иесто бидо је Загреб и отаде се војска крене у бој. Но Људевит стрепећи зар још од храбре мишице срнске, не удари на Србију, него на Мдечане да би им се осветно што су биди у савезу с нама а не с њим, и поред тога, да би опет освојио Далмацију и присајединио је к својој држави. После некодико јуначких битака — Мацари одрже победу над Мдечнћима и опет заузму Дадмацију дичну покрајнау нашу (српску). На скоро за тим и Дубровчани, руковођени само својим себнчннм трговачким ингересима, без икакпа ратовања, — својевољно ставише се под врховну вдаст краља мађарског, Људевита- Ово се све свршпдо до половине треће године вдаде Урошеве 1 ). Посде овога, у истој години, маџарски краљ вндећн да раздори у Србији из дана у дан бнвају све то већи, и да му се Срби с тога. не могу одупрети, — на удари и на Сроију. У почетку су биле омање чарке и сукоби, па је онда дошдо и до праве борбе. Маџарски краљ прешао је преко Дунава, побединосно прејурио преко равницз што су око Саве и Дунава, па онда, „не паишав на отпор као побеидац вратпо војску преко Дунава." Рат овај, иди управо упад маџарског краља у српске земље, није грајао више од два месеца дана и ми смо тада изгубааи Срем и већи део Мачве с Београдом. II тако смо ми, н;1 три четири године посде смрти Душанове — до годене 1359 — изгубили Дадмацију и Босну и Хум и још земље које су негда носиле назив „држава другог краља" (Драгутина, брата Мидутинова). Тим добигкож Маџари су били задовољни и опда окревули своја убојна копља на другу сграну, Проиитивање. 3. Ревох вам како је бидо на севериој и северо-заиадној етрана срлске царевине; али и на југу није боље би .10. Ево какви су се тамо догађаји збивади:

г ) Године 1356.

*) У годнан