Просветни гласник

232

НЕКОЛИКО ЖИВОТОШ1СА ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

се основво — темељито — упозна с визант^јским одношајима и да се извеџба у вештини п препредености државничкој, на што он већ имађаше склоности. За тим још постављен за саветника и , управо сувладаоца, младоме Урошу, — Вукашин, тај неуморни и властољубиви старац, искусни и вешти државник, не задовољи се толиким одликовањем ; не могаше заситити сноју паклену жуд за земаљским благом, него почне радити натоме: да на своју главу метне царску круну. Проаитивањс. 6. Млади и мирољубиви Урош држао је да му је Вукашнн истинити пријатељ , па га је одликовао не само титулом деспота, него му је још поклонио и безгранично поверење, које је Вукашин на зло уиотребио. Он је гонио верне и поштене људе а уздизао себичњаке, невернике цару Урошу. Поред тога окружио је цара све младим људима, који су својом недозрелошћу и жељом за уживањем у лову, гошћен,у и тако даље, више од штете били; једном речи, Вукашин је чинио скоро што је хтео. Али му се и деспотство учини мало и незнатно, те се још за живота Урошева прогласи за срнског краља, а тим уједно да знак, да се има сматрати за наследника царске круне, будући у Уроша не беше норода. За тим својој браћи, Угљешии Гојку, да још више земље и онда сва три брата отпочну владати у својим областима (државама) као прави владари српске државе. Ни један од њих не слушаху н не сматраху Уроша као свога законитог цара , него су и сами носили црвену обућу, плашт и остале знаке царскога достојанства. То не буде ио вољи многој властели којима властољубивост Вукашинова (и браће му) на врх главе изађе, те с тога посаветују Урошу да казни непослушног Вукашина. И Урош доиста стане на браних права својих. Он прво на леп начин позове Вукашина и браћу му да се покоре ; али они не хтеше попустити, говорећи , да им он то не може укратити. Вукашин се је јо.1' и овако одговарао „да му је Душан на самрти рекао да стоји уз младог цара док је год жив; и он се, вели , заклео страшном заклетвом великоме цару, да ће аманет његов верно да изврши — па с тога да тим не бп тобож погазио реч, он не хтеде да се покори заповести Урошевој. Кад се рашчуло каки односи владају између Уроша н Вукашина , онда се „сва земља узрујала, нереди се нодизаше на све стране, народ се подеЛи на две странке: Урошевце н Вукашиновце и сукоби између тих двеју странака из дана у дан биваше све огорченијн. *) Најзад, да се у међусобном рату не би узалуд иросипала братска крв, —■ Урош 1 ) Ист. распр. о ц. Урошу и Вукашину. Од Чед. Мијатовића.

учини још један више корак мирољубивости и племенитости: он сазове сабор (скупштину), да он каже шта је права и последња воља првога цара — иа нек буде како је ње1 ова воља била ! Еолика великодушност ! И сабор се састане у Пркзрену, у престоници царства српског. Саборници су поседали да већају у цркви архистратига Михаила, у цркви, коју је Душан сазидао, у којој је гробница његова била — где су кости његове у сребрном кивоту лажале. Ту, на његову гробу, ваљало је да се реши, шта је била права и носледња воља његова : илн је он оставио Вукашина да је уз Уроша док је год жив, или само дотле док Урош не ојача. „Као обично нпјире се одслужила служба божја с иризивањем духа светог на саборнике. Овечаност је морала бнти величанствена. Натријарх, митрополит, архијереји, цар, царски саветник („наметник" Вукашин), властела велпка и мала, представници црквене и светске власти, представници смерие побожностп и сјајним богатством локривене охолости, представници правде и неправде, доброга н злога, племепитости и себичности, поштења и непоштења — све се то искупило у цркви на гробу Душановом. ] ) Око цркве у пољу а под ведрим пебом слегла се силна светина да чује шта ће решити господа окићена златом, сребром, свилом и кадиФом и још другим драгоценостима, да, народ се скунио да чује решење „силних" јер он онда не имађаше права ни на слободу живљења, а камо ли да решава шта је право, а шта ли је криво.... „После свршене службе божје отпочео се рад саборски. Изложило се одмах због чега је раздор. Вукашин чврсто и иостојано идући за својом цељу и знајући да покојни цар неће устати из гроба да га утера у лаж, није се ни мало устручавао (устезао) да на сабору, пред гробом Душановим потврђује: да је цар њему оставио да норед Уроша земљом влада. И стара властела и нова властела и духовништво, на и сама светина и скоро сви беху на страни Урошевој. Сабор донесе одлуку, то јест реши: да је Вукашину остављена власт док млади цар не ојача и да је његово — Урошево — ираво наслеђа и ао роду и ио колену и, да Вукашин ирестане владати на силу. Ну Вукашин говорећи да је решење збора неираведно и мимо вољу Душанову, не хте се нокорити томе решењу — него се повуче у своју област. Овај сабор држан је у 7—8 години Урошева царовања. Проиитивање. 7. Вратнвши се у своју област, Вукашин стане прикунљати војску и тражити себи савезнике; но и про!) У поменутој расправи Ч. М.