Просветни гласник

НЕКОЛИКО ЖИВОТОПИСА ИЗ СРПСКЕ ИСТОРШЕ

тивницп његови нису стајади скрштених руку- „Уз Уроша пристадоше кнез ,/1азар са зетом Вуком Бранковићем — Југ Богдан, Никола Алтомановић војвода ужички и други; а уз Вукашина браћа му п Балшићи, од којих лу један бејаше зет по кћери Мнлици (Срацимир). У војни која се заиодела, Вукашину исаадне ' за руком те из Призрена ирогна Уроша, који после тражаше склоништа у верних властела. После овога догађаја , унутрашње распре све су се више распиривале. догађаји су били све заплетенији, стање српске царевпне било је све јадније и жалосније; али све то и дан дањи покрива црна непровидна копрена. Зна се још то: да је Урош у десетој години своје владе (месеца Марта годпне 1365) издао дозволу Вуку Бранковићу и брату му, да могу учиннти поклоне манастиру Хилиндару; и то је иоследпе Урошево иисмо које се сачувало до данас. — Трп године доцније (у 13 години владе Урошеве), три брата Балшића очцепили су Зету од Србије и прогласили се господарима зетским. За тнм, да би што боље привукли уза се католичка нлемена којихје бало много у њиховој држави, — осташли су нравославну веру и прешли у католнштво. Скоро у исто време брат Вукашинов, Угљеша, који је имао државу на југу, изјавио је цариградском патријарху да га признаје за црквену врховни главу, то јест потчинио је цркву у својој држави под грчку патрајаршију. Никола Алтомановић, синовац кнеза Воислава Воихновића по смрти стричевој завладао је државом његовом па се онда, екоро са свим отцени од Уроша. Па не само што је то учинио, него је још и толико дрзак био, да је од Дубровчана искао да њему плаћају сриски доходах", који се давао цару Урошу. На то поискавање они су одговорили „да је оно неумесно и неправедно јер ни један властелин рашки (српски), који је владао његовом облашћу, нити је искао реченог данка, нити му је дават у прошаста времена, него је увек даван краљу рашком — по уговорима који су њихови стари начинили са ондашњим краљем рашким". НоНикола се није задовољио одговором Дубровчана, него опет навали на њих да му дају доходак, и онда му они на то друго поискавање одговоре г да тај данак морају дати и дају краљу рашком а ннкоме другом". На послетку с тога је дошло и до рата између завађених страна. Но рат није дуго трајао јер је маџарски краљ нопретио ратом ужичком војводи, Николи, те је он престао од „искања дохотка" и помирио се с Дубровчанима. Проиитивапе. 8. Неколико година после овога Вукашин се крене с војском против Николе Алтомановића с тога, што

је он био уз .Аазара и остале а противу њега ; али не дође до рата. Вукашин добпје извештај од брата (Угљеше) да су Турци навалили својском, па с тога учннп мир с Николом и врати се у Македонију. Тамо се састане с војском, братовом и крену се с тврдом намером да Турке прогнају с балканског полуострва. Српска је војска била врло велика (до оО.ООО), а и турска није била мала. Обе војске сукобнле су се на пољани близу реке Марице. Борба је била жестока: и једни п други држали су се и борили јуначки. Најзад турска војска устукне нод ударцима храбрих мишпца српских. Кад наступи ноћ, у српском табору настане весеље у част срећно одржане нобеде над Турцнма. Ту се играло, јело, пило и невало , па је најзад цела војска уморна и развесељена , заспала мртвим сном, не поставивши страже наоколо. Око по ноћи један од војвода из турске војске пошље два три војника да оду у српски табор и да виде шта раде Срби. Кад су ови приспели на место где је српска војска логоровала, имали су шта и видети : све је то спавало као заклано , а страже нигде ни од помена. Они се онда врате к евојима и кажу 'оном војводи што их је послао све шта је и како Је. Војвода не буде лењ и плашљив , него узме неколико стотина коњаника (осам до девет стотина), некима да рогоие, некама лучеве , а остали поваде оружје , па лолако дођу до српске војске. По што су се добро увернли да Срби јаким сном спавају, онда затрубе у трубе, заурличу у рогове, запале лучеве па нададу грдну вику и јурише на Србе. Многи су онако буповнп, не знајући куд ће и шта ће, скакали у Марицу, која је била, врло дубока те се у њој подавили. Ту Срби „страшно побијени бише, и тамо им кости падоше и непогребене осташе ; грдна множина у ропство одведена беше а само се неки спасоше. Градове и пределе западне Маћедоније снађе толика беда, какву они дотле нису ни очима видели, ни ушима чули. И после ове страшне погибије , у којој је и сам Ђукашин ногннуо и од које је валовита и мутна Марица крвљу црвеном бојом потекла — Турцн се рашире свуд по земљи као птице по ваздуху. Једне хршнћане мачем сецијаху, друге у робље одвођаху, а остале ире времена смртпокоси. а што иза ње оста, то од глати помре; јер је така глад настала,, кака се не памти од ствирења света. И које глад не уништи, те вуци ноћу и дању нападаху и јеђаху. Тад је земља остала иуста: без људи без стоке и осталих плодова; - никога не беше да спасе- народ од ове грдне несреће: све се то претворило у плач и јаукање " Ова погибија српска на Марици, десила се у Петак 20. Септембра године 1371. (Пре 511 год.) И Урош није дуго живео после Вукашина и он је Ђ ириродном смрКу умр'о 2. Декембра 1371. године, 67 дана 30