Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВВТА

209

сту, иорасту на снагу (?!) и на иослетку да угину, да их нестаје, т. ј. обично их осваја други млад народ И с аим (тако!) се помеша" — или кад му се каже да је држава „велика аородица, која се састоји из једног или више народа и стоји под једним владаоцем". За народ, који једним језиком говори, још се може казати аородица, али да се тако може звати и внше народа иа баш и да имају једпога владаоца, није ми познато. Ненажње, нескладности и нејасности у нзразима пуна је ова историја. Тако се на пр. у аој велп, да би се деци објаснила историја као прича о променама у друштву људском: да ако „неко време" неко место или неког човека „ког на цр. више пута виђамо, не видимо, онда Кемо га једва иознати, јер се од оног времена, кад смо их последњи пут видели, догодиле великс иромене на њима." А то деца једва да ће веровати, јер се многи човек и много месго може после неколико година невиђења одмах познати. Тако се о Немањи каже, кад је дознао да му се син Растко закалуђерио: — „буде му најпре криво, но после се и сам покалуђери," И детету — пошто му се више ништа не каже мора бити врло чудно, за што ли је то Немањи било криво и за што се после и сам покалуђерио. — Тако јамачно нису за дете јасне — батп и кад би биле чисто српске — оваке реченице: „Прво своје образовање добио је" — „Немања уведе нов ред наследсгва". Приповедач или историк по нравилу је треће лице, које се у причи не види; за то ми врло незгодно звони оваква реченица: „Сада, и ако смо деца опет читамо, нишемо, рачунамо". — „Од деце постаје дечак" „Колико је дуже време, толико се и веће промене догађају" — „Почпе зидати (Немања) манастире у земљама његове (м. своје) браће" и многи други оваки примери показују незнање језика, непажњу и брзо и немарно рађење. Ову потврђују сјајно она места, где је писац хтео да у причању сиоме буде мало и поетичан. Тако на пр. реченица: „Али кад нам дође вечни санак, смрт — тада за нас неће више бити сутрашњег дана, или се више нећемо мењати" доликовала би пре каком старачком молитвенику него учебнику мале деце, која су тек ушла у живот. После овога, мислим, не би било потребно да наводим и саме историске погрешке ове књиге. Али ћу ипак показати неколико примера. — Србп су пре доласка у данашње земље — вели се у овој историји — живели у Бојци или Белој Србпји, »а до ње одавде има 20 дан.а ода." И даље се ту опширно прича позната прича цара Константина о доласку Срба у време цара Ираклија. Учени се историци још прениру о томе где је била Конставтинова Бојка, а већина мисли да у тој Константиновој Бојци ми никад живели нисмо; а у овој малој историји за осно-

вне школе све се то поуздано зна и још се зна, да је „одавде до Бојке" 20 дана хода. — Кад је Стевап Дечански победио буг. цара Михаила — вели се у овој историји — поставио је за бугар. владаоца свог сестрића Асександра, сина Недина; а одмах за тим нрича се, како се Душан оженио сестром тога истог Александра, дакле сестром од тетке. Видећи ту нескладност писац на овом другом месту ставља између заграда пптање : чиј је син био Александар — које питање неће, ј .ислим , помоћи ни ђаку ни учитељу. Боље би било, да је писац послушао оне историке, којн веле да је Недин син био Шишман II, а Јован Александар Асен да је био нећак цару Михаилу. Тако се о смрти ц;фа Уроша прича по познатој- традицији и ио расправи Ч. Мијатовића (те је уплетена и романтика лова и т. д.); а на крају те приче долази међу заградама кратка нејасна нотица, по којој се само то види, да је писац о овоме чуо и за друкчије мишљење: па сад ваљда дете, или учитељ, треба да се унусти у изучавање извора , да се увери где је истина. — Да поменем још на послетку, да се о Вуку Караџићу вели: да је Копитар „иобудио у њему најживљу вољу за писање књига" и да је он „по дугом мишљењу, а иомоћу Копитара" показао „где је прави српски језик " Тиме је деци казано толико колико ништа; а међу тим се ништа не помиње о Вуковој иравоиисној реФОрми , коју би дете одмах разумело кад би му се само иоказала једна књига штампана са јеровима и т. д. и по којој би најбоље иознало и заволело Вука. — Још ћу само рећи , да се у овој књизи помињу међу народнма, који су род Србима и Моравци и да се за словенске народе вели, да су они кад су некад „уједно били." „говорили једним језиком словенским а међу тим нити су Моравци какав засебан народ словенски, нити су данас тако звани словенски народи говорили у заједници словенским језиком, него су словенским језиком говорили праоци данашњих Бугара и данашњих Словенаца. По свему овоме ја мислим, да „Српска. историја г. II. Никетића не може никако бити учебник за основне српске школе. 24 Јануара 1883 г. У Београду. рВЕТ, ^ З у ^ ловиђ После тога прочитао је Драгољуб ЈовановиК свој реФерат о истом делу: Гдавном Просветшш Савету. Главни Просветнп Савет, изволео ми је дати на иреглед и оцену дело : српска историја за III разред основне птколе, удесио Пет. М. Никетић, учитељ. 27