Просветни гласник

288

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ (СВРШЕТАК)

77. Веабожници У стара иремена био некакав народ, који се тол.ико иа своју веру паљутио, да се и против самих богова побунио. Гомиде бунтовника, са хиљадама барјака, ко са стрелама, ко с праћкама, иза^оше у поље да још више народ раздраже. Као бесомучни вичу: „да је суд неба и строг и глуп; да богови или спавају, или непаметно светом управљају, и да Је крајае време, да се вихова дела претресу — без обзира на њнхово божанство." Бунтовиици и неверници тако међу собом говораху , да с оближњих планина није мучно камење до неба добацити, и цео Олимп стрелама нретрпати. Овако дрско понашаве безбожника све богове на Олимиу збуни, и они се Зевсу с молбом обрате, да ову напаст предупреди. Шта више, сви су богови тог мњења били да Зевс учини какво чудо: — 1зли, да се јави потоп, или земљотре сс грмљавом, или, да се на бунтовнике оспе киша од камења. „Да почекамо," рече Јуиитер— „ако се безбожници не умире, и казне безсмртних богова не уплаше, они ће сами себе својим иоступцима казнити." Безбожници се не умирише, полети камење у ваздух, зажвиздаше стреле на Олимп! Но то исто камење, те исте стреле падоше на главе безбожних бунтовника , — и , они изгибоше . . . Тако су страшни и ужасни плодови неверства! Чујте народи! Безбожници су с а м о т и м е х р а б р и, ш т о у м е д у н а в е р у да хуле и вичу и вас од њедаодвраћају Но с тиме вам ускоравају самртни час; ц с т р е л е, к о ј е ви н а в е р у наперите, в ер у ј т е, н а в а с ћ е с а м е п а с т и и в а с у с р ц е Н О Г 0 д и т и. 78. Распикућа и ластавица Некакав младић наследи огромно нмање, па видећи да га има доста, немилице поче богаство расипати и без рачува трошити. Потроши све и најзад оста му само једна бунда, па и њу сачува само за то што је била у то време знма, па се побојао мраза. Но наш млади распикућа, угледавши ласту, и бунду сиусти, — овако мислећи: ,Дасте нам долећу иред пролеће, и лето иаговешћују; дакле штаће ми и бунда?" До душе он је лепо мислио, алп је ону народну пословицу заборавио: „да једна ласта не чини пролеће. И доиста наступише доново јаки мразеви; ио снегу

кола шкрипе и врускају ; из димњака дим јури; на прозорима се лед ухватио. Од студи нашем расиикући очи сузе, — и кад виде ласту на снегу замрзнуту и мртву, с тешком муком и дрктећи овако кроз зубе јадиковаше: „Проклета да си! ти си ногубнла себе; а и ја, уздајући се у тебе, у најгоре време остадох без бунде "

Младпћи! Овабасна може вамаод користи бити. А к о о д в а ш и х р о д н т е љ а и л и сродника б о г а т о и м а њ е насдедите, прочитај т е о в у б а с н у, и с е т и т е с е мога распикуће и ластавице. 79. Слон и лав Слон се с лавом помири н удобри му се. У тренутку прочу се овај глас по шуми, и као што обично бива, пођоше међу зверовима досетке, чим се могао слон лаву удобрити и његову милост задобити. Тада ће лисица рећи: „Кад би он имао китњаст и бућмаст реи, ја се не бих чудила." „Или, сестрице," рећи ће медвед лисици, „бар кад би имао велике шапе н нокте, томе се нико не би чудио што је слон код лава у милост дошао." „А може бити" рећи ће во, „да га је лав за то заволео, што има велике зубе, па мисли да су то рогови?" „Како ми се чини," рече магарац млатећи својнм ушнма, „ви ни једно нисте погодили, хоћете ли да вам ја кажем: слона је лав заволео за то што су му уши дугачке."

Мада јеинеучтиво, ми некако — ине нримећавајући — радо себеудругима уздижемо, итуђе врлине на себи видимо. 80. Богати Мирон У некакој вароши жинљаше богаташ, но имену Мирон. Са свију страна вичу суседи на Мирона (а готово су и право имали), да он у својој каси није без милиона; но сиротињи неће да пружи ни нребијеног гроша. Да би Мирон створно о себи боље мњење (а ко не жели части и сдаве ?), он но народу пусти глас, да ће у будуће сиротињу хранити сваке Суботе. И заиста, ко год од сиромаха дође на каиију Миронову, она не беше затиорена. „Ах! ви ћете помислити, да ће се кукавни Мирон унропастити! Не бојте се; тврдица се и том јаду досетио. Кад Субота дође, он зле