Просветни гласник

308

трија, које могу имати молекулски иолиедри. Ватим гледа у колико се симетриЈа молекила преиоси на делу мрежу молекила, ив које се кристал састоји. Криеталних система може бити седам, а у сваком систему може бити разних начина у распореду материјалних делића, ма да се осе и равни симетрије не мењају. Таквих разних распореда може бити четрнаест, дакле два пута толико колико има система. Оедми систем створио је Браве разлагањем хексагоналног система на два, метнув с једне стране облике, који постају из шестостране призме, а с друге деривате ромбоедра, који се обично сматрају за хемиедарске облике у хексагоналној системи. Браве је проучавао и ближњење кристала. Он разликује две разнородне хемитропије : прво, хемитропија је молекуларна , када се половина молекила обрне око свога центра , не вређајући нимало расположај молекила и низова у мрежи, и хемитропија ретикуларна , када се половина од целог кристала обрне, реметећи тако распоред и молекиЛа и низова у кристалној мрежи. Исто тако разликује две сорте близних крисгала : једни су са молекуларном хемитропијом , а други са изврнутим молекилима, у коме случају има их две сорте, десни и леви, као у хијалином кварцу. Из претходнога се види, да кристалогр а®ска питања нвкада нису тако основно и дубоко штудирана, као што су у ово доба у Француској. Ресултати радова Делашоса и Бравеа, који се у главном састоје у томе , да су кристали саетављени из полиатомних размакнутих молекила, објашњују много боље кристалограФСка ®акта, но што их објашњује стара теорија збивених и додирујућих се молекила. Радови ових Француза показали су, да хемиедрија није случајна, спољним узроцима произведена појава, него да зависи од самог кристала и да је ваља приписати разликама у облпку или у атомској сгруктури молекила. Ако је молекил неког тела коцкает , дакле сасгављен из осам атома, кристал ће имати иотпуне Форме; али ако се иромени Форма молекила на пример тиме, што му се одузме четири наизменична атома и претвори у тетраедар, онда се ова нова еиметрија молекила може пренети и на кристал, што ће се показати

новим Формама, које су хемиедареке спрам нрвих. Тиме се мења карактер симетрије, а због тога Дела®ое и цредлаже да се сваки обични кристални систем подели на један спстем холоедарских облика и на други независни сисгем хемиедарских облика. Сем ДелаФоса било је у Француској и других знаменитих минералога, који су теорију Хајиа усвојили и разрађивали. Такови су били МопШго, Аеви, Брокан, и Женевац Соре. Да споменемо само Левијев систем нотације, којим се и данае сем ®ранцуских служе још многп други минералози. Нотација та почиње од шест иаралелепипедних облика, који су за примитивне узете ; коцка , квадратна, иризма, ромбична призма, ромбоедар (а катшто и хексагонална призма), клиноромбична и клиноромбоидична призма. Пљосни су као и код Хаји-а означене сугласницима р , ш, 1, ивице другим сугласницима, а рогљи самогласницима. Деривације су означене експонентима по овим знацима ; тако, У значи ромбоедар, а 1 октаедар и т. д. У Немачкој се у овоме веку, образовала читава гакола крисгалограФа, који су утврдили и разрадили Делилову и Хаји-еву науку. У њој се није знало за Ха,ји-еву теорију док је није Бернарди изложио и прокритиковао. У основу он је примио исту теорију , али Ју је у детаљима измењивао. Његове су штудије пуне оригиналних мисли и критичких погледа на дотадање кристалограФеке радове. Еристалне системе још нису биле постављене, али их је он припремио поставком својих основних облика , којих Је у почетку рачунао на једанаест а после свео на ових гаест, што се и данас још узимљу за основне облике: коцка, ромбоедар, квадратни октаедар, ромбоктаедар, клиноромбична и клиноромбоидична пирамида. Пирамидалне облике претпоставио је Хаји-евим призматичним, за то што ее ови сами по себи не могу одредити и односи висина епрам базе дознају се тек помоћу неке секундарне пљоени. Бернардова анализа Хаји-еве криеталограФИЈе изазвала је на поље ре®орматорског рада Христијана Вајса (ј 1851) који је почео своју каријеру преводом Хаји-еве минералогије. Вајс је први посгавио кристалне системе. У години 1815 изишла је његова расправа о разним природним кри-