Просветни гласник
370
0 ФИЗИЧКОМ САСТАВУ СУНЦА
23
832
25.96
+ 1
4 1 средмна плм. обе хемиСФ.
24
832
25.96
-И
3 7 « « » «
25
832
25.96
+з
31 « « « «
26
828
26.09
— 1
6 0 « « « «
27
818
26.41
+ '
2 2 « « « «
28
820
26.34
+ 5
4 3 « « « «
29
816
26.47
+ 2
4 0 « « « «
30
824
26.21
+2
2 4 « « « «
31
830
26.02
+ 5
1 5 севериа хемисФера
3 2
810
26.67
— 3
4 оредим. и ;м. пбе хемп /Ф.
33
817
26.44
+ 1
о « « « «
34
807
26.77
+ 1
2 7 « „ « «
35
в
«
«
« « « <■ п
36
801
26.97
-4 6
2 јулша хемисФера
37
786
27.52
— 17
2 севераа „
45
759
28.46
— 8
2 јуиша *
50
787
27.45
+ П
1 северна „
За обадве хемисФере (северну и јужну) знак «-Ј" л означава кретање ка полима, а знак «— }> кретање ка екватору. Карвигтои (Сагпп^оп), само да би извео континуитет ових резултата , гледао је да доведе у везу угаона кретања помоћу емииричке Формуле, дневно кретање = 866'—165' вт ~ /, Трећи нам стуиац открива јошједан главни Факт. Померања иега у ширпну, т. ј. померања у правцу управном на дневно кретање, јесу врло малена и готово се могу сравнити са погрешкама које чинимо цри посматрању. На Сунцу, дакле, нема оних келпких ваздушних струја, које на нашој земљиструје од полова на екватору, које просецају изнад чврсте површнне континената илн течне површине мора. То је баш она примедба, коју сам јајошу првом делу учинио на мншљење Ј. Хершелово; та се исга примедба може учинити и на мишљење Кирховљево. А дојиста облаци или вијори могу ићи у нравцу супротном ротацији са брзином од 2000 миља за дан (око 35" шприне) само тако, ако долазе од полова ка екватору са брзином, која се може сравнити са брзпном њпховог лонгитудиналног кретања. Дакле, ако посматрања чињена ) врло малим размацима, у њипим минималним ост^цима, доказују какво приметно кретање пошав од 15-ог степена, то би ово кретање бивало од екватора ка полима, а то ће рећи у правцу савршено супротном горњим хипотезама. Ја држим да сад нмам разлога да одмах кажем, да наука, прикупив те закључке, треба да одбаци претпоставке и да покуша да све објасни рационалиим начином. Рад тога, нро свега, потражимо полазну тачку. Наше се Сунце не одликује ничнм од осталих многих звезда у васељенн које сијају својом сопственом светлошћу (н оне се зовусунца); астрономн радо
веле да је наше Сунце звезда средње величине, светлости готово беле са једва приметном перијодичном променљивошћу. Ми имамо, дакле, пред нама један, за нас без сваке сумње, огроман Феномен, али је тај Феномен општи и врло прост и обичан у звезданој васељени. Тај појав дозвољава, дакле, да цођемо од најпростије и најопштије идеје, којасе потпуно може да примени на сва сунца (звезде које сијају својом сопственом светлошћу), а та Ке идеја бити, само ако се не погреши у Формули, сукцесивно сједињавање материје у грднс гомиле, услед иривлачења материјам аримитивно расејаног ио иростору васељенском. Одатле изводимо два неносредна закључка: 1-во трошење огромне количине ж,иве силе, коју опет замењује развнјање огромне количине топлоте ; 2-го рушење бржег или сиоријег ротационог кретања целе масе. Израчунавање топлоте, која се на тај начин развила при образовању Сунца, чинио је Хелмхолц (НећпћоПг) помоћу разних претпоставака, које су врло вероватне и близу истпне, односно бројних елемената овога нитања: ово истраживање показује да се може да ухвати рачун о времену од много милијона година, док међутим хемијске радње не бн произвеле толико топлоте, колико се дапас троши, ни за половину исторнјске перијоде (а то је за 3000 година). 1 ) Ова унутрашња топлота, кад је говор о тако огромним масама, много надмашује температуру, на којој почињу да се развијају хемијске радње; али лађење ће у овој маси од гасова и различних пара номешаннх обележити сукцеслвне Фа ,зе, које ми хоћемо да испиту.јемо Кад би директна снроводљивосг играла само као неку неодређену улогу, онда би, услед овог лађења морала наскоро наступити стабилна равнотежа између сукцесивних слојева, због унутарњих кретања, слично равнотежи у нашој атмосФери, у којој премештање из једнога слоја у други бива једино услед дејства спољних узрокб, који овде не постоје. Дакле, ма каква била температура те хомогене гасне масе, опет њена емисијона моћ мора да је сувише слаба, сва њена зрачења морају бити по површини, јер сваки слој има моћ апсорбовања специјално за оне зраке, које су одаслали од себе слојеви што су иснод њих. Поштојемоћ пренашања те гаснемасе врло слаба, то ће се равнотежа целе те масе само врло лагано мењати, и, док не буду наступиле нове околности, не види се одкуд може ова маса да емитује толику грдну количпну тоилоте, која као да не постаје ни мања ни слабија од толико векова. Ево како ја о томе резонујем. Ј ) Тћотрзоп, Оп 1ће адв оГ 1ће 8ип'8 ћеаб, МастШап'с Ма§а8те тагсћ. 1862.