Просветни гласник

НАСТАВА ДИСАЊА

485

жан.а иера не завнси само лакоћа у писању и цртању слова, еего шта више условљава се тиме и сам облик иојединим писменима; а правилно седење при писању мање је опет шкодљпво за здравље. Није то баш све једно, ма како и ма којим прстима држали перо, л,а ли палцем и показним прстом, или палцем и средњим ирстом, да ли ноказни прст да се пр^жи том приликом или га ваља савити, да ли ће најзад горњи крај пера у десно да буде управљен или ће да иде у правцу к рамену десне руке. Толико је познато и у онште је усвојено, да се неро средњнм прстом и палцем држи, а одозго на перо цоказни се прст само овлаш спусти. Остали пак прсти не пруже се, већ се мало под руку подавију управо . оставе се да се сами уз остале прсте што перо држе наместе како им је најзгодније. Горњи крај нера да је колико је год могуће управљен к десном рамену. Или . отпусти се рука као кад се одмара - т. ј. да стоји у прнродном положају — па ћемо тада видети како је палац са свим опружен, ноказни прст мало савијен, средњи мало више, онај до овога још више, а мали прст највише је савнјен. У овакву отпуштену руку другом руком ваља утурити перо између прва три прста: палца, показног и средњег прста , па се сва ова три прста за тим само зближе к перу и перо рука тада држи правилно. Остала дна прста не треба подавијати, као што то неки препоручују, већ их треба оставити, нека се они сами придруже уз остале како им је најзгодније. Том приликом мали ће се прст свакад сам тако наместпти да буде ослонац целој шаци за време нисања, што много олакшава мицању руке, том приликом. Ако ко и при оваквом објашњењу не зна да ли добро држи перо, најбоље ће се о томе уверити, ако иокуша да пише кад показни прст дигне са пера. Може ли том приликом да пише без напрезања руке, онда држи и перо добро, а ако ме држи добро, напрезаће се рука и прстн ће се том приликом некако инстиктивно — палац и средњи прст — сами наместити и узети перо како ваља. Да овако ваља држати перо, није никако нов нроналазак, него су још одавна ваљани краснописци показали, да га тако ваља држати. У правилно држање пера долази још и то, да рука не лежи целом шаком на столу, него да се ослања на два подавијена прста или само о врх малога нрста. Хартију рука не треба ни да додирује, како би се цела шака до зглавка слободно могла да креће и перо да води, а не само црсти да пером управљају. Горњи део десне руке лежи уз тело и не лежи ни мало у десно од овога, а други део руке наслоњен је до половине лакта на сто. Главу том приликом ваља само мало погнути ка хартији, а труп се држи колико је год више могуће ираво. Никако не сме се прсима опирати и насла-

њати на сто. Ту највише лева рука помаже, како треба седети, ако је само намештена на сто како ваља. Лева рука, и то њен горњи део, исто се тако као и десна ослонп овлаш и неприсиљено о трун , а доњи део руке од лакта па до шаке положи се дуж ивице стола правећи са горњим делом рукз туц угао, а при дну нридржава хартију на којој се иише. И обе ноге кад се при томе пруже и о нешто наслоне , као да мало нридоносе да се ленше може нисати. Најпосле се још овако чувају и сви важнији органи ономе који пише, а нарочито очи, које треба од хартије да су најмање за два педља удаљене, а за толико ће оне и бнти удаљене од хартије на којој пишемо , ако се само лакат леве руке намести на сто онако како је нанред казано. Исто тако при оваквом седењу за време писања сачуваће се и прса и трбух да им што не шкоди, као н другим органима. Лепо писати значи аравилно, угледно и леио иредстављати слова у склапању писаних речи , а тако исто и интерпупкцијоних знакова и циФара. Да рукопис буде иравилан , на много се што шта има да пази. Тако свако слово треба : 1) Потпуно и чисто да је нанисано. Ни најмањи делић његов не сме да је изоставл.ен, а нарочито везне цртице; а исто тако се не допушта никаково додавање које би сувишно било , нити пак да се на њима праве какве шаре, савијутци и завијутци. 2) Бисина или дужина писмена мора да је свакад у правилној сразмери; кратко писмо свако да је као друго, а дугачко опет свако да је исте дужине (н. п. између а и § оваква би сразмера била најиодеснија, као 1: 4 најмања, или 1: 4 х / 2 највећа). 3) Основпе црте од везних да се битно разликују по дебљини и то нрве да су најмање два пута дебље од других. 4) Нагиб (косина) основних цртамора свакад једнак да буде. При томе да се свакад пази да није ни одвећ велики ни онет сувише управан. Држимдаје пајлеише, кад се слова под углом од 00° нагињу. Но како је тешко овакав угао погодити, приликом цртања слова, онда треба децу навикавати и учити да пишу још од ночетка по дијагонали квадрата, а то је под углом од 45°, а после мало само одвесније кад се ппше, лежаће слово под углом који ће од прилике бити угао од 50°. Најглавније је овде то, да свакад све основне црте свију слова имају један и исти нагиб. 5) Да рукопис буде правилан — поредачан —, морају основне црте подједнако да буду удаљене једна од друге и то по некој сразмери. Овде мислим да је најбоља сразмера за ширину писмена , ако се висина има према ширини као 1: 3 / 4 ; — но изузимају се она нисмена код којих само носгање њихово то друкчије захтева н. пр. код писмена е, ч и с.