Просветни гласник

488

ЕЛЕКТРИЦИТЕТ И

ЊЕГОВА ПРИМЕНА

дакле на њ би дејствовале две једнаке а противне силе, те се не би јавио електридитет," вели Волта. Опнсујући тај свој апарат, Волта сномиње одмах и други свој апатат. Напуни се неколико стаклених (само не металних) чаша са врућом водом или раствором соли и у сваку се чашу замочи једна динкена и једна сребрна плоча; но оне се не смеју нигде додиривати. За сваку плочу мора бити залемљена по једна жида помоћу којих се могу плоче из Једне чаше везати са плочама из друге, из друге у трећој и тако даље. То пак везивање мора ићи тако, да се цинкена плоча из једне чаше веже са сребрном плочом у другој чаши, цинкена из друге са сребрном у трећој, цинкена из треће са еребрном у четвртој чаши и тако даље У првој чаши остала је невезана сребрна плоча а у последној цинкена, те две плоче вежу се такође помоћу спроводних жица и на оном месту где се те жице дотакну, видеће се електрична варница. Волта је потврдио скоју теорију: да је и у Галванијевом опиту постао електрицитит услед додира два метала бакра и гвожђа, да су жабини мишићи само проносили тај електрицитет, а да није то био животињски електрицитет у њима. У место сребра и цинка може се узети бакар и цинк или платина и цинк и т. д. и увек ће се развити електрицитет. На једном металу увек се развија положан електрицитет (бакру, сребру, платини), а на другом (цинку) одречан; кад се обе врсте електрицитета саставе, постаје варница и пуцањ. Но није прошло много, а Волту нападоше рад његовог тумачења, да електрицнтет у његовом стубу ностаје услед додира два разна метала. Фаброни, Италијанац као п Волта, примети, да се цинкене плочице оксидишу поред оних влажних сукнених котурова па помпслн да ли електрицнтет не постаје услед оксидисања, дакле услед хемијског дјејства. У Енглеској је Ђоластон дошао на исту мисао. Многи опити изведени у цељи да то докажу, потврдише, да и у Волтином стубу као и код Галванија постаје електрицитет услед хемиске радње вла кних сукнених котурова на цинк и сребро, и сочних жабљих мишића на бакар н гвожђе. Ова врста електрицитета, што се зове галванизам, разликује се у многоме од статичког електрицитета који добијамо трењем Сличнн су у томе што и код једног и код другог има нолоашог и одречног електрицитета и што се сваки кроз какву спроводну жицу, тако звану електроду, може сировести идаљеодоног места на коме се електрицатет нрави. Тако вариицу од какве електричне машине можемо добити на њој самој, или неколико метара од ње далеко, кад онај електрицитет који у њој постане снроведемо даље.

Исто је то и код галванизма. Оне жице што полазе са цинка и бакра, или са. цинка и платине н т. д, и које спроводе одречан и положан електрицитет, могу битп дугачке колико хоћемо, па ћемо опет, кад саставимо њихове крајеве, добити електричну варницу. Међу тнм те две врсге електрицитета се у неколико опет разликују међу собом. У електричној машини можемо дужим окретањем стакленог котура накупити врло много електрицитета, па чак и толико, да га ми не смемо нашим зглавком испразнитп. Али кад тако накупљен електрицитет испразнимо, онда њега више нема, и ако хоћемо још електрицитета, онда морамо поново машину обртати, док га по нова накупимо. Ако пак приближимо електроде , што долазе са волтиног стуба, онда ћемо видети између њих варницу или боље рећи низ варница које непрестано долазе једна за другом те изгледа да се и не прекида, него да ненрестано струји, тече, а то с тога, што чим се једна количина електрицитета потре, одма долази друга, за овом онет друга, и тако непрестано до год стуб ради. За то се то непрестано притнцање електрицитета зове електрична струја, која тако исто може бити јача или слабија према томе да ли у волтином стубу има више парова плоча нли мање. За примену електрицитета нама не треба да имамо велпке количиие електрицитета, које можемо употребити само један пут нли неколико у извесном размаку примена, него нам треба електрицитет који ће непрестано притицати, треба нам електрична струја. С тога статички I електрицитет није ни нашао никакве примене , међу I тим чим се дознало за електричну струју, одмах је цела наука о електрицитету пошла бржим кораком у напред. На електричној машини догод се котур окреће, ненрестано се прави нов електрицитет и иде у једну куглу те се у њој збира. Еод галванизма није тако. Ако бн се хтело да се у спроводним жицама. накупи више електрицитега, да се дакле њихови крајеви не саставе, онда се у волтином стубу неће нравити нов електрицитет, до год су електроде раздвојене. Дакле само онда, кад се на састављеним електродама електрпцитет ненрестано једини, само ће се онда у волтином стубу развијати нов електрицитет, иначе не. То је друга главна разлика између галванизма и статичког електрицитета. Но ако нам треба негде веће количине електрицитета, онда га нећемо добити збирањем као код статичног електрицитета , него онда морамо умножити број парова у волтином стубу и што је стуб већи, тим је и електрична струја јача. Хоће ли пак један пар плоча развити јачу или слабију струју, зависи од метала, јер неки метали дају већу, а некн мању колнчину електрицитета. Она снага у металу којом он