Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

533

само у Македонији. 0 тога он намисди да направи свађу међу грчким државицама, па да их покори. Да би то лакше извршио, он се трудио да задобије Тесалде на своју руку, како би кроз Тесалију могао пролазити у Грчку. Еад је задобио Тесалце, био му је отворен пут у Грчку, и он је тражио да се деси каква свађа, или што друго, па да се умеша у ту свађу, и то му изађе за руком. У пределу Фокиди био је храм грчком богу Аполону, и у том храму билоје делфијско пророчиште. Око храма био је велики комад земље, коју нико није смео обрађивати. Фокиђани један пут узору то парче земље. Тивљани их за то осуде на голему новчану глобу, коју они нису могли платити. 0 тога Тивљани отиочну са њима рат, и тај рат назват је „свети", јер су Тивљани бранили земљу божију. Фокиђани су били врло сиротни, па нису имали ни новаца ни војске. Они ударе на сам храм и опљачкају га, па за оне паре почну куповати војнике и ратовати. У томе рату они продру чак у Тесалију, а Тесалци позову у помоћ македонског краља Филипа. Филип то једва дочека и уђе с војском у Грчку, али Атињани послаше противу њега војску, и он се не смеде пуштати у бој. Он опљачка и разруши једну варош (Олинт), па се врати натраг, да чека згоднију прилику, кад ће ударити на Грчку. 2. Грци су држали да краљ од мале Македоније није ни мало за њих опасан. Оамо је један човек у Грчкој видео одмах, да Филип намерава да Грчку узме под своју власт, па је са свом снагом говорио и радио против Филипа. Он је сваком приликом опомињао Грке, да се чувају Филипа и да му не верују. Овај мудри Грк звао се Демостен. Онје био син једнога занатлије у Атини. Кад му је било седам година, остао је без оца. Еако је био слаб и болешљив , често су му се остала деца подсмевала. Нико тада није ни слутио да ће Демосген постати велики беседник, јер је он имао слабе прси и муцао је. Нарочито никако није могао да изговори глас Р. Један пут је слушао једнога великог говорника, и то му се тако допало, да је одмах намислио, да изучава вештину беседништва. Он започе са највећим приљежањем да чита дела великих грчких пи-

саца, да би се навикао да своје мисли лепо казује. Историју, коју је написао учени Грк Тукидид, преписао је он осам пута. Први пут говорио је Демостен јавно, кад је тужио своје туторе, што су му упропастили имање. Он доби парницу, али од упропашћеног новца поврати врло мало. После тога опроба он да говори беседу пред Атињанима, али су његовој беседи звиждали и смејали се. Еад је по други пут пробао да говори, опет су му звиждали и смејали се. Он отрча кући пун љутње и зловоље, и тужио се једном свом пријатељу , како је народ неправичан према њему, и како друге људе, који мање од њега знаду, слуша, а подсмева се њему, који је сву снагу уложио да изучи беседништво. „Ти имаш право", рече му његов пријатељ, „но биће добро да ми изговориш на памет што год из какве књиге." Демостен изговори из једне књиге. После њега говорио је то исто његов пријатељ тако живо и тако лепо, да је Демостен видео, да још не уме да говори. Ал и он се не уплаши, већ започе да учи на ново са два пут већим прилежањем. Да би му глас постао јачи, он је ишао на морску обалу, и тамо је викао колико год може, да би надвикао ударање морских таласа о обалу. За тим је узимао један шљунак у уста и учио се, да говори јасно, и да изговара глас р. Да би му дисање постало јаче, он је ишао уз стрмениту обалу и једнако говорио. Еад је ишао улицом крио је главу, да га нико не види. У једној собици нри земљи имао је огледало на дувару и према огледалу учио се да лепо стоји и да лено држи лице и руке кад говори. По што је тако дуго учио и вежбао се, он изађе на ново нред народ да говори, и сад су му сви пљескали и одобравали. Тако је Демостен својим великим трудом научио много и постао славан и вешт беседник. Знање, које је Демостен задобио са тако великим трудом, употребио је он са свим на добро своје отаџбине. Грци су тада већ били покварени и рђави људи. Демостен је са неуморним трудом покушавао, да у народу пробуди стару храброст, етаро поштење и вредноћу. Он опомињаше Атињане на јуначка дела Милцијада и Темистокла, он их саветоваше, да своје вратове не сагињу пред онима, који хоће да их гњаве,