Просветни гласник

536

га признати за свога војсковођу. „Ми смо навикли да друге предводимо, а не да нас други предводе", тако су говорили они. 2. У то време живео је у Коринту један врдо мудар, ади и врло особит човек, коме је било име Диоген. Он је носио дугачку браду, један иодеран огртач, једну стару торбу на деђима, а живео је у једном бурету. У младости је живео врло раскогано, но кад му ухвате ода, да је правио лажне новце, онда се Диоген ода пустињичком животу. Он је налазио, да је тело тешко дугаи и да га с тога треба убијати. Хранио се живим месом и лишћем. Живео је управо нсећи, и учио и друге људе да тако живе. Такве људе назвали су у Грчкој киницима, а њихову науку кинизам. Тога Диогена хтео је Александар видети. С тога оде њему у пратњи својих слугу и војвода. Диоген је седео пред својим буретом и сунчао се. Кад је угледао да долази много људи, он устаде на ноге. Александар га загрди и разговарао се по дуже с њим. На послетку га запита Александар : „Могу ди ти учинити какву услугу?" „Можеш, ако ми се уклониш са сунца", одговори му Диоген. При том се Адександрови пратиоци почегае гласно смејати. Александар се окрете и рече: „Кад не бих био Александар, радо бих био Диоген." Адександар је радо одлазио и код вештака. Он је то чинио, гато је се надао, да ће сликари и каменоресци, правећи његов лик, овековечити његово име. Александар се често показивао, да се он и у сликарству разуме. Један пут је он на једној слиЦи кудио, како је рђаво насликан коњ, а да би се још боље видело, заповедио је да доведу истинског коња. Кад су коња довели и ставили га према слици, онда он зарза, а сликар рече краљу: „погледај, како се твој коњ лепо разуме у вештини." Тиме је хтео покудити Александра, што се меша у посао који не разуме. 3. Александру је било двндесет и три године, кад је са грчком и маћедонском војском прешао у Персију. То је било у продеће 331. год. пре Христа. Једнога војсковођу (Лнтиаатера) остави он у Маћедонији, да држи у покорности оне народе, које

је он покорио. Он сам превезе се преко Хелеснонта (садашње мореузине Дарданела) и кад је наоружан изашао на обалу Азије узвикнуо је радосно: „моја је Азија, ја је нећу опљачкати, већ је узимам као освојену земљу." На обали мале Азије била је стара грчка варош Троја. Александар се уврати на бојно поље код Троје, те виде гроб Ахилесов, и гробове других јунака. Ахилесов гроб окити цвећем и нигата више није зажелео, него да неки песник иснева његова дела, као што је Хомир исневао јуначка Ахилесова дела. Подазећи од гроба Адександар је узвикнуо: „0 срећни Ахилееу, ти си нагаао у животу верног пријатеља, а по смрти човека који ће опевати твојадела." Одатле крену се Александар даље и дође до речице Гро/ника , која се сада зове Усвола. На другој страни реке стајала је велика персијска војска, под предвођењем више (сатраиа) војвода, да не да Маћедонцима ирећи. Адександар сазва евоје војводе на договор. Један његов вешт војвода (Парменије) саветовагае, да се чека, да непријатељи одступе. „Хелеспонт би се морао стидети, ако би се ми од ове речице плашили", подвикнуоје Александар томе војводи. Он поведе војску напред и први скочи у реку, а за њим сви његови Маћедонци, па остала војска. Одмах се отиоче битка и Персијанци су били тако потучени, да еу морали бегати. У оној страшној забуни, јуначки младић у мало гато није живот изгубио. Две персијске војводе, које га по великој перјаници на сјајноме шлему познадогае, нападоше на њега. Он се брањаше храбро, али га онај један војвода удари по глави тако, да шлем ирште. Кад се Александар окрете да се брани од онога, што га је ударио, заману други Переијанац мачем, да га посече. Али у томе тренутку долете маћедонски војвода Клит и удари тако страшно Персијанца, да он паде одмах мртав, а Александар погуби оног ирвог војводу. Са овом победом освоји Александар целу Малу Азију. Са својом одушевљеном војском похита од вароши до вароши. Која год му се варош не хте предати, отимаше је на силу и рушаше. У вароши Тарсу у мадо није опет живот изгубио. Посред те вароши тече поток један уЦиднус). Бистра вода у томе потоку намами Александра на купање. Како је био сав прашљив и ознојен, скочи он у хладну