Просветни гласник

кдрактерне слике из оиште псторије 537

воду. На један пут спопаде га страшно дрктање по целоме теду. Он побдеди као мртвац и изађе из воде. Декари дотрчаше одмах, али кад га видеше, не вероваху да ће му помоћи. Оамо један лекар, по имену Филии, намисли да у такој нужди употреби један дек. Тек што се краљ маши да узме лек , који му је лекар спремио, а доби писмо од војводе Парменија у коме га овако опомиње: „Не веруј Филипу, он је од персијског краља потплаћен, да те отрује." Краљ даде писмо своме лекару и докле лекар читаше писмо, дотле Александар попи лек. Веровање Филипу учинило је те је Александар брзо оздравио. Већ трећег дана он је стајао пред својом одушевљеном војском. Он продре дубље у Персију и код места Иса чекаше га персијски краљ Даријв Еодоман са војском од 600 000 људи. Еад се битка отпоче, навадише македонске шаланге тако силно, да Персијанци, поред све ведике сиде, падаху као зелена трава. Није битка дуго ни трајада, а сва персијска војска окрете у бегство. Оеча је била страшна; преко 100 000 Персијанаца остало је мртвих на бојном пољу. Даријева кола због ведике гомиде мртваца не могоше се с места помаћн. Он искочи из кола, баци огртач и мач , скочи на коња и побеже. Његова мати, једна његова жена (имао је више жена), његова кћер и малодетни син допадоше ропства. Ови ударише у кукњаву, јер су мислили да је Дарије погинуо. Али Александар их утеши и каза им да- је он жив. Варобљенима је било тако добро код Александра, као да су му биди пријатељи. Кад је доцније Дарије чуо о овоме, он подиже руке небу и викну: „0 богови, одржите ми моје царство, али ако га морам изгубити, то недајте га ником другом него Александру Маћедонском." 4. Велика битка код Иса догодила се година 333. пре Христа. Посде ове славне битке осигура се Адександар од Дарија, па се упути дуж морске обале на југ. Неке вароши иокорише му се саме, чим су виделе, да победилац поступа милосгиво са покореним земљама и са народом у њима. Варош Тир снашла је несрећа с тога јпто се је противида. Грађани те варопш не пустише силног победиоца, да уђе у варош, већ су се борили храбро. Александар опкоди варош и после седам месеци, грађани се мо-

радоше предати и велика и богата варош беше са свим разрушена. За тим Александар освоји Палестину, па преко сујецког земљоуза оде у Егииат. Он отплови Нилом до старе вароши Мемфиса. Овај његов пут у Египат био је сјајан, јер Египћани га дочекаше као избавиоца од персијског јарма. На западном ушћу Нида основа Александар, на место разрушенога Тира, нову трговачку варош , коју по своме имену назва Александрија. Та нова варош постала је брзо најглавнија трговачка варош. Вападно од Егинта, у ведикој ливијској пустињи, лежи једна оаза (плодно ј место у пустињи), са великнм палмама и маслиновим дрвима, која се звада Амонијум а сада Сива. Овде је био један старински храм бога Јупитера Амона. Свештеници овога храма предсказивали су шта ће се догодити. Као што приче казују, стари грчки јунаци (као Ираклије и други) одлазили су томе храму на поклоњење. Александар се крену на пут томе храму. Два дана тешког путовања издржао је он кроз ту велику пустињу, љакву дотде никад није видео. Што је даље нутовао кроз то море од песка, бивада је све жешћа и све несноснија врућина. Нигде никаквог дрвета, нигде ни једног зеленог местанца, нигде никакве биљчице није се могло видети. Воду, коју су на камилама носили, потрошили су, а у зажареном песку није се могло наћи ни једне капље. На срећу паде једна мала киша, и они жељно хватаху капље, које су с неба падале, те их то доста опорави. Тек после четири дана путовања опростише се пустиње и стигоше храму у оази. Овештеници дочекаше радосно Александра и прогласише га за сина бога Јупитера Амона. 5. Одавде се врати Александар натрат у Азију, да на ново гони краља Дарија. У путу сретоше га посланици краљеви, који му понудише голему суму новаца за откуп заробљене краљеве породице, даље руку краљевске кћери, и на носдетку сву земљу од реке ЕуФрата до Хелеспонта. „Шта мислиш ти?" запита Александар свога војводу Парменија. „Ја бих на то пристао, кад бих био Александар", одговори овај. „И ја бих пристао, кад бих био Парменије", одговори Александар смејући се. Он не хтеде пристати ни на какав мир. Краљу Дарију обећа, 68