Просветни гласник

538

КАРАКТЕРНВ САИКЕ ИЗ ОЦШТЕ ИСТОРИЈЕ

да ће га исЕрено дочекати ако му дође, иначе, рече, да ће он њега потражити. Но Дарије хтеде још један лут своју срећу покушати и искупи своју војску код места Гавгамеле (близу Арбеле) у Асирији. Македонеке војводе дознадоше колика је персијска војска, и у очи битке саветоваху краљу Александру, да је боље да Персијанце ноћу нападну. Али Александар одговори са пуно поуздања: „Ја нећу да крадем победе", и оде мирно да спава. Сутра дан отпоче се битка. Персијанци су се борили јуначки и ватрено, али све беше узалуд. Александар је и опет одржао победу. После победе код Гавгамеле постао је Александар господар великог персијског царства. Каква чудновата промена! На 150 година пре ове битке, у време Милцијада и Темистокла, хтели су Персијанци да покоре мали грчки народ, а сад је њих са Грцима покорио Александар. Персијанци нису више смели ни помислити да се бране. Александрови војници пројурише по целој земљи и опљачкаше све знатније вароши. Опљачкали су тако много, да се није могло измерити ни пребројати. Међу тим несрећни Дарије бегао је од једног места до другог; а Александар га је непресгано гонио. У том гонењу дошао је он са својом војском у велику онасност. Он је путовао кроз једпу пустињу, у којој не имађаше нигде воде. На једном месту нађе један коњаник нешто мчло воде и у своме шлему донесе је своме краљу. Еад је он видео, да његови војници трпе жеђ и немају воде, викну: „зар само ја један да пијем?" и просу оно мало воде на земљу. Еад војници видеше, како њихов краљ трпи еве што и они, повикаше у глас одушевљено: „Води нас даље, ми нисмо уморни, нисмо жедни, ми смо несамртни, кад нас такав краљ води." Намесник Бес у Вактрији ухвати свога краља Дарија. Чим је ухватио Дарија, он се прогласи за краља. Кад је Алекеандар то чуо, он поела одељење коњаника у Бактрију. Бес не смеде еачекати коњанике, већ удари Дарија неколико пута мачем и побеже. Алекеандрови коњаници нађоше га у крви и прашини на самртном часу. Он заиска мало воде и један Македонац донесе му у шлему. Еад се краљ мало опоравио, онда рече: „нријатељу, мени је највише жао, што те за ту доброту не могу наградити.

Али Александар ће те наградити. Њега опет наградиће богови за великодушност према мојој матери, жени и деци". Пошто је изговорио ове речи, Дарије издану. У том је већ стигао и сам Александар. Ожалошћен гледао је сн мртва човека, кога није мрзео а гонио га је, кога је упропастио, а то није био рад. Он га покри својим огртачем и заповеди да га носе у варош Иерзеаољ где је сахрањен у краљевску гробницу. Тада Александар посла људе те ухватише намесника Беса и нареди те га ногубише. Пошто је тако Александар са свим овладао персијским царством, пође он нред својом војском и даље да оеваја. Војници нису могли више носити ни оно, што су дотле напљачкали и желили су мир. Еад војници видеше да рату нема краја, озлоједише се и почеше јавно викати. Александру се опет тако допадаше у Нерсији, да оп и не помишљаше да се опет у Македонију поврати. Он се ожени једном Персијанком, заповеди да му се служи и да му се клања, као што беше обичај на истоку, па чак се и одеваше као Персијанац. Он се начини деспот и иостаде свиреп, па му се допадаше, кад му ее ко улагује. Еад су једанпут на једној гозби говорили о старим јунацима, војводе, које су се у "^зивале Александру, говориле су како они сви н> Д пишта према Великом Александру. Само војвод? !лит рече искрено, да је бољи његов отац Филип. уада Александар устаде са свога места, очи му Сстаху одљутине, а сви задркташе за живот Елитов и брзо га изведоше на поље. Али он се поврати натраг и још жешће доказиваше да је истину казао. Тада Александар скочи бесно са свога меета, докопа од једнога пратиоца мач и прободе онога Елита, који му је на Гранику живот спасао. Но тек што је ово крваво дело извршио, поврати се опет од љутине. Еад виде шта је урадио, престрави се, плакао је гласно, и ненрестано викао: „Елите, Елите!" Он проклињише сам свој живот, и затвори се у своју собу одакле није изашао три дана и три ноћи. Његови војници узнемирише се и викаху : „Ко ће нае вратити у наше отачаство, ако Александру што год буде". На послетку пријатељи Александрови уђоше силом у његову собу, тешили су га, говорили му, да су богови наредили да Елит на тај начин умре, и молили су га да ее покаже ожалошћеној војсци. Тада он изађе из