Просветни гласник

519

више пма од оних писмена, која се, тога часа изучавају, и да гу ова на различите начине измешана са осталим писменима. Овако и овим начином учениди ће добијати за вежбање у дисању само лепе реченицо и лепог садржаја, а стаће се на пут којекаквим реченидама пли речима, које сс ни споменути не могу на овоме месту. Али и најлепше реченице, ако се често ионављају, зна се из искуства, да губе код ђака мало по мало смисао и значај свој, јер их деца најпосле пишу и не мислећи гато о њима. Тако им се брише и < нај упечатак што је ироизвела ова реченица још у почетку на ум њин или осећање њихово. Ако учитељ краснописа има способиости и за што више, а не само да уме да учи децу да дају леп облик иисменима, то ће се он сам осећати да га нешто на то гонп, да што више са својим ученицима урадп него што се у опште захтева. Школа и прописи ђачкн треба да су сведочбе да ли учитељ разуме да краспопис предаје како ваља, и да ли уме краснопис да уздиже и да узбарабари и ону наставу са осталим предметима. Сад се пита, како ће учитељ да контролише своје ђаке за време учења лепог писања ? Ми с наше стране никако не одобравамо, као што смо већ п горе реклп, да ваља да се учнтељ шета по школи за време учења иисања, на само овде онде код ког ђака у пропис да завири и по неког од њих да укорава што је рђаво нешто написао, јер тиме смета, узнемирава и задржава осталу децу да пишу. Ми препоручујемо да он за време часа писања стоји на каквом узвишеном месту, одакле ће моћи све ученике да види да ли сви нишу, да ли нравилно седе и држе перо, да увек мотри и живо настојава, да сви по такту пишу, да гледају у прегледе што су пред њима, да правилне нотезе пером чине и т. д. За тим, отприлике после пола сата, учитељ треба некима добро да погледа у прописе и све да разгледа. Ово овако треба свакад да чини, јер иначе, кад деца знају да пм учитељ неће пропис да гледа, неће никакав нитруд да уложе док пишу. Како ли ће дотични учитељ деци да поправи оно што је рђаво написапо? На сваки начин не помаже ништа, ако учитељ само укорава ученика, што је ово или оно пнсме рђаво написао или ако му пребацује, ако му писмена прецртава , подвлачи, па шта више ако му и шамаре дели. Па ни то ништа не помаже , ако он поред рђавог слова што је дете написало, друго лепо напише, јер ће тако са појединим поправкама страћитп већи део времена. Ученици ће дан сутра тако исто писати и исте ће погрешке правнти и обоје ће, и учитељ и ђак, бити наскоро уморни и равнодушни наспрам свега. Кад не би још ког начина било како се ноправке могу чинити.

онда би можда овај начин још и добар био, јер се свакад тврдило и тврди, да дуго вежбање чини само мајстора мајстором. Али и вежбање без тежње ка бољему такође не води ка мети. Најбољи је начин онај да се ђак наведе, да се он сам поправља, према нрегледу што је пред њим. Сопствена ноправка свакад је и најбоља поправка. Учитељ кад разгледа неколико проппса, приметнће одмах, која од нисмена већина њих не уме лепо да напише Ова иисмена треба ученици још неколико пута да их ппшу и то или свако понаособ нли у свези са другим писменима, и ово не треба да чипе само поједини учепнци, већ сви, разуме се пошто је учитељ још једном свима показао, како ваља та писмена писати, какав им је облик и постанак. Пошто деца на овај начин, данас једно сутра друго ннсме изучавају, најпосле ће сва довољну цажњу и брижљивост свеколиком писању да поклоне те ће најзад и сва лепо писати. Ко се сам понравља, тај ће иматн и најбољу коректуру. Трећи је ступањ да се гипко пише. Овај ступањ не чини никакву сунротност од нравнлног или допадљивог рукописа, већ напротив завршни је камен у калиграФији, и што се у иређашњим ступњима није постигло, овде се са свим губи, и изгледа нам као посао који се узаман само чини. Овај се ступањ односи према прва два као течан говор каква научњака према тромом говору простака. Гибак је рукопис до душе сасвнм коректан, али је и слободан, неприсиљен, који кад се погледа како дотичном писцу лако од руке иде и како му је већ и у навику нрешао, да би се са свим могло рећи: дамујекао урођен. Слободан је као што дрво расте, које није ни за какав колац цривезано, па опет се развија како ваља и као сва остала дрва истога рода. Овај се ступањ нпсања ослобођава од свију помоћнпх линија, од сваког непосредног подражавања, од сваког размишљања на правилност и облик писмена; мало се по мало од свега тога ослобођава, и са свим и не мислећи на ноједина нисмена, ређа нх са свим као што ваља једно поред другог, баш оиако као што треба и као што ће сеоку допадати. Рука је већ стална код овог ступња у прављењу слова, писмена ће свакад имати једнак облик и гинкост ће се рукописа опет лако моћи да опази, како при целокупном рукопису, тако и при нојединостима овога. Овде, код овог сгупња, највише се употребљава ситно нисање, али само у толвко ситно, да се још доста добро може читати. Код овог се ступња развнја и карактер писања, који се поред свеколике многостручности ппак подвргава закону, као оно што се ваљани музичари или живоппсци међу собом разликују, ма да ни за длаку једну један од другога не одступају од закона и правила своје вештине. Разлика,