Просветни гласник

518

настава писања

за време писања за учитељем исте речи изговарали. Да ли је пакзгодно још с почетка, код првог ступња, писати по такту, о томе нема сумње, као што је о томе већ горе речено. Ако су деца пре тога већ учпла две годпне да пишу слова, те тиме руци прибавила приличпу лакоћу и доста сигурн<;сти, за што сад као да не би била у стању да и по такту пишу слова? Хоће ли се ово по такту писање да одложи за доцније, за други ступањ, омда ће се тиме деца пре свега научити да повлаче само ппсмена и речи, али никако и да леио пишу. Како пак нмају доста и ван школе да пишу, то се код куће лако могу навикиути да дрљају оно што пишу, док у школи за време часа. писања, не друго него само повлаче слова. Као да иеће потребно бити ни сиомпњати, да по кадшто не треба ни по такту писати; нарочито не треба онда, кад се отпочиње учити писати и кад се за време учења укаже потреба , да се још по једном вежбају деца у давању облика код појединих писмена. Али кад се ово једном изврши, онда се опет наставља по такту пнсање , како би се ђаци на ове облике што већма навикли , и како би нм то чисто и у саму навику прешло. Други је ступањ ове наставе да се деца навикавају лепом писању. Ако су ђаци претходно за овај ступањ припремљени оним првим ступњем, да већ знају по такту да пишу и да писмепима умеју да дају правилан облик, онда их даље ваља учити да лако и добро умеју да изведу и притиске код појединих слова, нарочито нак код облих писмена, код разних лукова и завпјутака. Но и ово треба почети учити на крупним писменима па поступно прелазити ка ситним. Сптно писање обично се оставља деци „на њихово благоироизвољење", да сама како хоће пишу ; зато после и впђамо доцније код људи онако различите рукописе. Било да се шире или уже шпарта или и по само једној линији да се пише, свакад треба децу тератп да се вежбају даједну и исту реч, једну и исту реченицу, најпажљивпје умеју написати крупно, у средњој величини и ситно. Истина да ће се права сразмера погодити код ових рукописа само у почетку, када се при вежбању придају у помоћ и помоћне линије. Што се пак тиче округлих црта, разних лукова и завијутака, добро би било да се свака од ових црта пре упражњава понаособ у разном правцу и крупнини, а по такту, па онда тек ваља их увршћавати једну У ДРУУ и везивати их са другим писменима. Исто је тако веома потребно, да се деца непрекидно упућују на то, где, какав и колики притисак треба да чине на појединим писменима, и по томе да умеју онде баш где треба да произведу прптисак пером. Да је при томе један од битних услова правилно држање пера, руке,

лакта па и свега тела, те да рукопис буде допадљив, разуме се само по себи. Овде нам се понова намеће питање, да ли да се дају деци код овог ступња учења писања прегледалице или не, и да ли су им ове неопходно нужне или не. С тога ћемо се овде око тог иитања мало повише да позабавимо. Ако добро посматрамо све прегледалице што за пзучавање краснопнса из године у годину у свету изилазе, чини нам се као да су неко средство, које је неопходно нужно за учење лепогписања. Једино што се овде мора признати то је, да су те нрегледалпце што су јавности предате далеко боље, него прегледи они што су некад самн учптељи иисалн и са којима се не ретко и мала трговина водила, што, разуме се, кредит учитељу убпја. Исто се тако не може порећи, да као што код сваке вештине тако и код вештине писања (ако се само и ппсање тим именом може иочаствовати) добри су прегледи од не мале вредности, јер стара пословица „рег ехетр1а "па 1>ге-т" потпуно има овде свога места. Нека нак ни један учитељ пе чини то, да прегледе раздаје међ своје ученике и да од ових захтева да тачно овим прегледима подражавају; јер ће пресвега деца ове прегледалице брзо да науче на памет, те после приликом писања неће с ових ни да прегледају, већ ће на памет писати сваки како који хоће. У том случају шта помажу прегледи ? Најбоље је овде, као и код осталих предмета, учење у маси, јер тај начин боље и брже води цељи. Учитељ не треба само ученике своје да гони да пишу по датим прегледима, већ да их он руководи и упућује од ппсмена до писмена, од речи до речи. Ово ће се пак постићи, ако сва деца буду заједно учила писати једну и псту реченицу, коју ће им учитељ на табли сам написати, ако доиста уме сам лено да пише. Ако ли не уме, онда треба ту реченицу да има литограФисану и то крупним словима, како се очи не би морале напрезати, па се то на каквој крупној хартнји прилени и обеси о зид или таблу, да с тог прегледа сва деца у исто време могу прегледати и писати. Ову реченицу треба ђаци с почетка неколико пута пажљпво сами да пишу, трудећи се да подражавају оним лптограФисаним словима са произвољном брзином, но после то исто да пншу и по такту који пм учнтељ казује. Исту услугу чине и прописи који имају у првим редовима литограФнсану какву реченицу. Исто је тако добро, ако се има у школи и само калиграФска азбука од великих и малих писмена, па износи пред ученике, кад се год има каква реченнца да учн лепо да напише. Тада се поједнпа пнсмена са овога прегледа прегледају и пишу и подражавају тачно као што су на прегледу. Овде треба још и на то пазити да у задатој реченици нај-