Просветни гласник
517
која још није учило да цравилно пише. Пошто се овако н овим редом нређу сва мала писмена, онда да се почну учити велика и то опет тако исто од најпростијих да се почне, па да се иде ка тежим и да се од њих одмах склапају и речи, а да се при томе увек пази да се редом и сва мала писмена том приликом понове. Већ и код овог стунња учења писања употребљава се иисање ио такту. Овај је метод нрви пут понпкао код Француза, услед опаске да по некн ђак приликом учења нисања и сувише споро ваја поједина слова, док други то брзо чинн н дрља, а п после што се новим начнном, од скора уведеним, искало и то, да се свако предавање чини једновремено и у један мах свима ђацима. Услед тога тражио се начин и средство да се ово и постигне и да се могу натерати свиколики ученици неког одељења да једпа и иста слова и речн једновремено пишу. Без сумње је за постигнуће ове цељи најзгодније средство била метода да се но такту нише. По такту ваља сести како треба за писање, узети писаљку и ову држати спремну за писање, по такту треба отпочети писати, прекинути исто, оставити писаљку, убрисати таблу и т. д. Све ово до душе изгледа нам као некакво насиље да се чини деци; алз је то и једини начин И пут да се деца науче лепом држању тела, а носле им то чини и велику олакшицу у самом писању и учењу те вештине. Сем тога се детету облагорођава тим пачином још и око, уво, рука, тело па и памет. Ред па опет ред, једина је овде лозинка. Где нема реда, ту сваки пати, а највише цела настава ремети се и оштећава. Оно зујање неко, што се чује често по школама, или она суморност и дремеж што се по кад што виђа, све то овде ишчезава. Све је овде пажљиво н чило, сви се заједно у један мах нечнм занимају и сви као једном душом дишу, а оно што их све тако везује и за собом повлачи, то је закон. При томе никад се не опажа код деце лењост или рђаво расположење, него шта више виђамо их веселе и са лица им читамо најбоље расположење. Ред овај тако задахне детиње младе душе, да сви радо и лако извршују и слушају, а строгости се овој и тачности, која се од њих изискује, сваки радо подвргава. Допада им се та .марљивост што се од њих непрекидно иште, као н та војничка дисциплина. У школи се не изискује ни код једног предавања толико сгрогости и тачности, нити пак таквог уређења као што се то тражи код предавања писања по такту. Где се не учи по такту да се пише, ту учитељи имају за то време пуне руке посла, час опомињући брбљивце и задиркиваче, час опет терајући лењштине да пишу, а оне опет што дрљају да их обуздавају, док код методе да се по такту пише свега тога нема; нико нема
кад да брбља нити ни да уста отвори да што каже, већ сви су као један, а један као сви. Апсолутна једнакост пред законом овде влада. Никоме ни његово сопствено осећање о праву не дозвољава да друкчије чини и да се од овога закона. извлачи, а овај гласи: „један — два, један — два". И најтврдоглавији покораваће се овом закону и нристаће уз масу. Сад нико нема више своје сопствене воље; сва је воља сада која гласи: „један — два". Сваки онај који се противи овомеза« кону, казни сам себе одмах својом сопственом грешком: изаћи ће из колосека и неће више моћи са својим друговима једновремено цељ да постигне. Он неће моћи своју погрешку ниданоправи; јер ће је учитељ на први поглед да спази, чим исти не корача са својим друштвом нодједнако. Дође, на нример, да се повлачп почивка. Ко је не повлачи, нише ногрешно. Или има да се направи тачка. Ко у место тачке праии црту, није при исгом потезу пера и т. д. Не може ннкако друкче да буде, а да, тачност ова и ово строго навнкавање на ред не унливншу добро и на само школско васпитавање и образовање. Нека је метода ова овде мало и одвише похваљена, нпак у њој има досга истине. А после, њом се још постизава и то, да рука постаје све сигурннја, да можесве брже п брже по темпу да пише, да деца обраћају већу назкњу на облик код појединих писмена. Краснописне прегледе овом приликом не треба деци давати, нарочито за то не, што ови прегледи нису свакад једнаки и од једноз 1 издаваоца, већ различити и од разних писаца. Напротив добро је ако имамо поједина слова литограФисана пли ако сам учитељ ова напише, па нх метне на таково место, одакле ће моћи сва деца да их виде, прегледају и нишу. И ова метода, као и све што имају, има своје противнике. Протпвници су ове методе двојаки, тајни и јавни. Тајни су они, којима је згодније и којн воле да децу уче да пишу по прегледалицама, па само овда онда да им што покажу илп да их упуте, а никако нису за то да се ппсање учи свеколпком заузетошћу и највећом пажњом. Јавни су пак противници они, који аз своје сопствене користи говоре за прегледалице, или што се боје да ће, кад се по такту учи да пише, испасти неправнлна писмеиа и неће им бити лен облик, или што им се не допадају речи којима се командује и т. д. Ако се онн први нротнвници не могу да обрлате за ову методу, моћа ће се можда ови други, ако би само с највећом заузетошћу хтели једном ову методу да опробају, а стоји им до воље могу које хоће речи да употребе за командовање, било: „један— два", или: „горе — доле" или још „танка — дебела" или и саме поједине делове да помињу од писмена какав облик имају. Још боље чини ми се да бп било, кад би и сами ученици