Просветни гласник

НЗВЕШТАЈИ ШЕОЛСКИХ ПАДЗОРПИЕА 0 ОСНОВНИМ ШКОЛАИА

557

шка и женска — могну ићи у школу, требаће далеко впше и труда и чекања, него што се, можда, обично мисли. Иодизање иових школских зграда, осем што је са материјално-новчане стране с тешкоћама скопчано, наилази на не маве тешкоће п нрепоне због међусобних трвења и неслоге заинтересованих страна (села, засеока па често и делова једног истог седа!). Једна незнатна разлика у месту може да буде често довољна да читаво седо не пристаје у заједннцу и с тога се подизање оддаже. По моме мњењу ту би благотворна била иницијатива државних власти, разуме се честита и чиста иницијатина. — Ја сам имао прилике да јавим господину министру шта се ради при избору места за школу) Такову, где Његово Величанство Краљ подиже школу у име Његовог Височанства Престолонаследника. И ту — па нема слоге! И ту — па се колебају мишљењада ли је на прилику боље да буде школа на равном месту код Таковске цркве или у стрменом пристранку близу друма н 100 корака од механе. Ја немам разлога да у овоме случају проналазим нешто што није лепо , али све је ово карактеристично, како се у сличним приликама растрже и време и енергија па и новац, докле се дође до које тековине. — С тога ја мислим, да сам рок од седам година (до 1890 год ), докле — по „прелазном наређењу" новог закона о осн. школама — треба иодићи зграде за сву децу — само велим тај рок неће бити довољан да се до 1890. године подигну све зграде школске. — Требадо би имати и принудних мера којима ће се дејствовати да то буде извршено; требало би да буде неуморно саучешће надзорних вдасти за ових седам година ; требало би издати закон да ни једно место које нема ни цркву ни шкоду, не може подићи пре цркву док не поднгне школу. Из достојне школе изаћи ће људи, који ће подићи још достојнију цркву и храм Господњи. — Из мога не тако великог искуства ја знам седа, вароши и варошица, где грађани не жале ни последњу пару да дигну цркву — што је похваде достојно — али на другој страни готови су да скуче и оно мадо потпоре што се шкоди даје. Зар се на пример'— што ја знам у чему било разликују Београд и Бели-Поток (под Авалом), Градиште и Гроцка?! Око шкодских зграда врзе се цедо питање о обавезној настави. Кад се реши оно прво — свршено је и ово друго. Има доста срестава да се принуди родитељ или старадац да дете доведе у готову шкоду. И кад буду сви моради доводити децу, кад сви имадну где довести децу — онда ће им бити и тај »кулук" (како га неки зову) лакши. Нови закон о основним школама даје довољно срестава за послушност непослушних и немарних.

0 школском животу у школи немам шта особито да кажем. Он је и познат и готово свагда истоветан. Постављање школских уиравитеља у местима где има више шкода указује се као врло целисходно. Те су школе, при свом разноврснол надзору, који су до сад имали кмет, старалац, попа, капетан итд. — ипак биле без стадног надзора. Школе једне вароши не беху цедина. Сад су наставничке снаге уједињене. Оне имају свој центар у самима себп — оличен у управитељу. И ако је управитељ у аеку руку „првимеђу равнима" ипак нма он доста контроде да врши , и треба строго и часно да је врши. Школски одбори Јесу најбоља гаранција за правилан и пепрекидан рад у школи и за школу. Но има једна недаћа, која може да се деси кад је извршилац оддука одборских , т. ј. председник општине неуредан човек. Имао сам један случај те врсте (у Јарменовцима среза качерског окр. рудничког). Председник не вршп одлуке шк. одбора, на шта је се пожалио и свештеник и учитељ. Упнтан тај врховни преставннк просвете и управе у свом месту за што то не ради, одговара (пошто је на испиту спава > и дремао !): „Не знам куд ћу пре. Началник ме тера на друм, канетан у хајку, село да одређујем потру..." Међу тим можда он има и ове дужности , ипак невршење одлука школ. одбора биће да произидази отуда што он — за школу не мари , па ириликом преддога да се шкода оправи (што му је учитељ ире мога доласка предложио) изјављује тај човек, како „учитељ хоће још две школе , једну мушку и једну женску." Наравно да се овако врдо мадо сдужи и истини и закону и шкоди. Ово је један пример своје врсте, а биће да није једини у Србији. Учитељи, куда сам ја прошао, судећи према изостајању јавне тужбе протнву њих, изгдеда као да се клоне од онога што нпје лепо п њих достојао. Јавне тужбе било је само на два места. Било је по негде иначе говора о неким поступцнма учитељским. На једном угледном месту има један учнтељ чију спољашност мисдим овде да опишем. Нећу помињати како је обуо опанке и иначе удесио своју целокупну одећу, заједно са покривалом своје главе; јер све ово кад је на своме месту има својих добрих и леп,;х страна. Но свакојако се морам зауставити наједном парчету његовог наставаичког и васпитачког прибора. То је једна крива баиска бритва са једним сечивом и рожаним корицама примитиине Форме. Кад бн ово сечиво сгајало илј у џену г. наставника и васпитача иди кад би он то држао у фноци свога кућевног или школског стола, да му се за зарезивање креде и др., потребе нађе — то би бидо све лепо и угодно. Но у