Просветни гласник

618

електрицитет и

н.егова примена

Смрдиврана и обична врана ране се црвима из трулих дрва. Поменути директор нашао је у Норвешкој телеграфске мотке, које су конзервисане плавим каменом, искљуване и избушене толико да су се поломнле. Спроводна жица, у след ваздушне струје, тресе се те се чује неки потмуо звук у самој мотци. Тице што се ране црнима мпсле да тај звук долази од нагризања црва, те с тога кљују у мотке и кваре их. На изложби је била једиа доста дебела мотка коју су избушиле смрдивране толико да се у рупу цела рука могла завући. Па и медведи , преварени звуком што долази од тресења жице, кваре телеграФске мотке. Познато је да медведи воле мед па пролазећи поред телеграФских мотака чују зујање у њима и иомисле да су унутра челе. Не могући на мотци наћи рупе, помисле да је она испод камена којим је мотка подупрта и тако тражећи све даље и даље раскопају мотку која мора да падне. Многи су предл&гали и у неколико је усвојено у Ш кајцарској и Америци, да се жива дрва употребе за подупирање спровдних жица, али се она за време ветра због својих грана много више новијају но мотке без грана, а од тог повијања могу се често жице кидати. Али жица, која спроводи електричну струју, не сме се наслонити на саму мотку, која је носи него су за мотку приковане чашице од стаклета или порцулана и жица је око тих чашица омотана. Да нема тога, онда, ма да Је суво дрво рђав електроноша , кад се на кишном времену овлажи, оно иостане електроноша и онда би сав електрицитет , који жица носи кроз мотку отишао у земљу и не стигав на оно место куда је управо упућен. Међу тим порцеланска или стаклена чашица на којој је жица омотана, неспроводи електрицитет, те тако сва струја која кроз лшцу пролази остане у њој а не може да пређе у мотку. У прво доба жица је просто намотана око порцеланске шоље, али то је врло рђаво јер на кишном времену ухвати се око шоље слој воде који је у додиру и са жицом и са мотком и тако струја кроз ту воду иде у мотку и кроз њу у земљу где се губи. С тога су те шоље на разне начине измењиване и дотериване како ће најбоље одговорити цељи којој су намењене. У белгијском излогу електричне изложбе било је до 50 разних врста порцеланских шоља за изолисање спроводних жица на телеграФСким моткама. У јапанском излогу готово ннчег другог ниЈе ни било до неколико врста телеграфских изолатора од јапанског норцелана. Пошто је провођење електричних спроводних жица помоћу мотака скопчано са разним тешкоћама, у по-

следње време изашао је предлог да. се спроводне жице проведу кроз жељезничке шине. На изложби био је модел како би ваљало правити шине да унутра остане мала шупљина и кроз њу да се проведе телеграФска жица. 3. Подземно спровођење Надземно или ваздушно спровођење електрицитета скопчано је са многим незгодама, зато су многи још раније дошли на ту мисао, да се спроводна жица закопа у земљу. Нарочито је на то впљало мислити, кад се хтела жица да проведе преко какве широке реке изнад које се није могла издићи на моткама а још више кад је спровођена електрична жица кроз мора и морске заливе. Кад се жица спровода кроз земљу, онда се она не сме тако употребнти као за надземно провођење, т, ј. гола, ничим неомотана и неизолирана како не би електрицитет из ње прешао у земљу и изгубио се. С тога је прва брига била, чиме би ваљало жицу омотати т. ј. изолирати. Сименс је најпре употребио за то гутаперху, а то је смола коју пушта из себе једно дрво (Ћ-опашка О-иМа) што расте на Борнеу. Истина да би том смолом омотана жица доста добро проводила електрицитет без икакве шгете, опет је само превлачење жице гутаперхом тежак посао. Јер тешко се удеси да тај слој буде свуда око жице подједнаке дебљиае а често остане и по која пукотина и рупица у њој, куда пролази влага и квари жицу, а н одводи струју у земљу. Први пут је употребљена гутаперха чиста, за тим вулканисапа т. ј. сумпорисана, но и ова је имала исте мане и још неке кове. Осим гутаперхе узет је за ту цељ и катран, параФин, каучук и још друге смоласте материје које не труну у земљи. У неком случајуупотреби се једна, а у другом друга од тнх материја, а негде и више њих у исти мах. Још је сигуриије изолирана жица, кад се нроведе кроз оловну цев, пошто олово може врло дуго издржати у влажној земљи а да се не исквари. Кад се таква оловна цев спусти у песковиту земљу или иловачу, не нромени се ни после више стогина година. Унливом кисеоника ваздушног, кога и у земљи има истипа постане по негде оксндација по површини основне цеви, али она ие напредује само ако у околини нема угљен-диоксида, који обично у земљи постаје раснадом биљних остатака. И тако кад се обрати мало већа пажња да у непосредној близини не буде биљних остатака, онда се и врло танке оловне цеви могу врло дуго одржати а с њима и спроводне жице електричне. Још један доста сигуран начин за изолирање подземних спроводника јесте тај, да се по десет спро-