Просветни гласник

626

новом римском војском. Борба је бида код језера Тразимена. Орећа и ту није оставида Ханибала; он зароби 6000 Римљана, а погинудо их је 15000. Консуд Фдаминије убије се с тога сам. Ханибад нође даље, онљачка све и спусти се у јужну Итадију. Тада Римљанн изабраше за војсковођу једног старог, ади вештог и разборитог човека, који се звао Фабије. Овај војвода био је тако вешт да га Ханибад није могао нреварити. Он намести своју војску по висовима и старао се да непријатеље свуда загради и да им не да нобећи. Римски војници нису биди задовољни са тиме, што нови војвода заповеда, да се на непријатеља час напада а час опет не напада. Фабије је хтео да тим чаркама мучи Ханибадову војску, а никако није хтео са свом сидом да на њега удари. С тога га прозваше кунктатор (сипсШог) а то значи: „окдевадо", али њега то није ни мадо збунило. И он је одиста на скоро дотерао лукаве Еартагенде у теснац. Вођа, који је показивао нут Ханибаду, задута и заведе га са војском у једну додину. У тој долини опколи га Фабије и свуда на излазе намести најодабранију војску. Ханибад заповеди да се ноћу узме 2000 волова и да се сваком веже међу рогове снонић прућа. За тим нареди да се ти снопићи запале и волови по- ! терају против римске војске. Римска војска оиет мисдила је да су сви непријатељи против њих пошли. Овуда су видеди само ндамен и нису знали на којој страни нре да се бране. У тој онштој за-

буни Ханибал уграби времена, те са својом војском измакне из теснаца у коме је био нрикљешен. Ханибал се но том примаче имању самога Фабија. Он заповеди да војници опљачкају све око Фабијевог имања само да његово имање нико не дарне. То је био узрок те војници посумњаше да је Фабије у договору са непријатељима. И кад јуначки помоћник Фабијев Минуције одржа једну малу победу над Картагенцима, задоби и он старешинство над војском као и Фабије, и њих двојица поделише војску. Чим је имао војске, Минуције се спусти са брегова, да се у долини туче са Картагенцима. Али Ханибал га је био нритерао у такав теснац, да би изгубио сву војску, да му не дође у помоћ Фабије. Кад је Ханибал видео Фабија, он се повуче натраг, а ио том рече: „ја сам увек говорио, да Ке нам они облаци са брегова донети један иут буру." Поеле битке Жинуције искупи своје војнике и рече: „Другови ! Онај је први човек, који даје добар савет; други је онај човек, који добар савет послуша; али ко не уме ни другога да саветује, ни да посдуша добар савет, тога треба презирати. Фабије нас је избавио. Хајдмо њему н његовим војницима да га као оца, као нашег избавитеља поздравимо, и I да бар на тај начин задобије сдаву бдагодарних ср! даца!" По том сви одоше Фабијевој војсци. „Узми нас опет под твоје заповедништво", рече Минуције. Сви су се грлили један с другим и веселили се ЦвО ДаН. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПРОСВЕТНЕ БЕЛЕШКЕ 0 ФРАНЦУ СКОЈ

Кад дође странац у Париз, одмах ће опазити, како нема бдижега додира међу ученицима и представницима више наставе. Узрок је тој оскудици, што у Француској нема университета. Факултети или снецијалне шкоде раде оделито и смештени су но зградама, које су веома удаљене једна од друге. Само су у Сорбони три Факултета заједно: Факултет за литературу, за математику и јестаственицу и богословију. Друга два Факултета, правнички и медицински, одвојени су у засебну зграду. Велики научни заводи, као: Со11е§е <1е Ггапсе, школа источних језика, Есо1е с1е сћаг^ез, политехника — опет су оделито један од другога.

Овако стање париских школа није ласно нонравити. Требала би чатава варош да се могу сместити заједно сви заводи с њиховим колекцијама и персоналом. Наставници се састају један с другим врло ретко. Истина, они имају прилике да измењају своје мислп на периодичним скуповима неких ученнх друш1 тава, као што је: азијско, антрополошко и лингвистно друштво. Него и на тим скуповима, где влада званичан програм и извесна етикета, нема слободиога разговора ни приватнога обавештења. Да би се колико му драго попунила ова празнина, приређују се периодичне гозбе, на које се позивљу и странци, по