Просветни гласник

КАРАКТВРНБ СДИКЕ

797

илачући и бојећи се за њега. „Мати," викну он, „ти ћеш ме онет видети или као иросвештеника или као ирогнаника." Он оде и народ га изабра на велико чудо и страх свију сенатора, који мало по мало познадоше Цезарев дух и његово славољубље. После неког времена хтео је он да иде за намесника (управника) Шианије, али га његови повериоци нехтеше пустити из Рима , јер је био дужан иреко дванаест милиуна динара. Тада придоби он за себе богатога Краса, који је за њега јамчио. Он је отпутовао и на скоро се у области тако обогатио, да је могао све дугове одужити. Путујући у Шпанију, прође он кроз једну малу кпљаву варошицу на Алпима. Његови пратиоци запиташе га, да ли би он могао међу овим сиротим народићем лепо владати? „Зацело!" одговори Дезар. „Ја бих радије у овом прљавом месту био први, него у Риму други !" 3. После повратка његовог из Шпанијо, Цезар је био још силиији и у Риму су се чудили каквом вештинои придобија народ на своју страну. Помпеј на скоро виде да он без Цезара ништа не вреди. Ерас, богаташ, који је својим богатством избавио Цезара, и који је својим големим новцем готово све грађане за ее придобио, видео је како сад Цезар као господар заповеда. 0 тога њих тројица договорише се да заједно управљају римском државом. Договор ове тројице људи зове се триумвират. Тако се у савезу ова три човека саставише три велике силе, мудрост и храброст код Цезара, срећа и слава код Помпеја, и богатство код Ераса. Али само је Цезар добро увиђао шта може бити од овога савеза и шта народ у Риму жели. Већ за годину 59. изабраше Цезара за консула, а те исте године удаде он своју кћер Јулију за Помпеја. За време свога конеулства, Цезар је народу јако омилео, јер је он извршио поделу неких имања. Кад је истекло време његове службе, умео се тако препоручити народу, да му је предата на управу област Галија за пет година. Дотле још нико није за толико време за намесника неке области посгављен био. Помпеј изабра себи Шпанију, али нехте тамо ићи, већ остаде, да у Риму на миру живи. Крас оде у Азију. Цезар је изабрао пајбоље месго, јер

Галија беше готово још слободна земља и морала се тек сад са свим покорити. Само овде је могао овај вешти човек стећи име славног војсковође, а при том и себи верну војску. У Галији су биле три главне народности: еквитанека међу Пиринејима и реком Гароном; прави Гали од Гароне до Оене, и већ иола германска или белгијска народност до Доње Рајне. Сви народи, који су тамо живели, нису били ни у каквој слози, већ су живели сваки за себе. Поеле осам година могао се Цезар похвалити да је освојио 800 вароши и покорио 300 разних народића. Од три милијуна људи један је милијун изгинуо, један заробљен, аједан се покорио. Овоју прву борбу имао је Цезар са Хелветима међу Рајном и Роном. Они сагореше својих дванаест вароши и четири стотине села и повукоше се западно у Галију у плодне крајеве. Али то је Цезару баш било добродошло. Он пође за њима и потуче их у две битке. Једна половина народа нропаде, а другу половину намора да се опет у Хелвецију поврати, да не *би Германии земљу заузели и Италијанцима суседи постали. Наскоро потом продреше немачка илемена у Галију и нападоше на оно племе које се држало уз Цезара. Вођа тих племена био је Ариовист, човек вредан и храбар. Цезар захтеваше да ее њих двојица састану. Али он је миелио, да Римљанин треба њему да дође, ако има нешто да му каже. Тада Цеиар нападе на њега, а његови легиони стрепели еу од Немаца, јер су их се јако бојали. У целоме логору могло се чути како људи праве тестаменте, или тужбе и роптања против војсковође. Многи племићи, који су Цезару били врло верни, тражили су разне изговоре, да из логора оду, а они који еу се стидели да то учине, нису опет могли сакрити свој страх јер еу многи од њих горко плакали. Са великом речитошћу храбрио је Цезар најглавније људе у своме логору, и решио је да ће сам са десет легиона напасти непријатеље (Немце) а они да ће бити само његова стража. Тада у логору ишчезе сав страх и сви су ишли за својим храбрим војсковођом, који иије знао ни за какав