Просветни гласник

822

ТОДОР ЈАНКОВИЂ ОД МИРИЈЕВА

књижевност два прва стара народа. Тражила је дакле обра:швање, које се у оиште назива класичним. Она је хтела да проучавањем старога света упозна Словенеи да их учлаи самосталн.ша. Оиа није допуштала да се исмева животворни извор народне свести. Обрадовић и Јанковић држали су, да се само, поред класичне спреме, може постићи успех у наукама што иду у университетско завршно образовање. Поставивши као главну мету човекопу то — да ваља радпти и трудити се и за себе и за друге, Обрадовић п Јанконић уклањали су шкодљиву цротивност нзмеђу класичног и реалног васпитања, помажући се узвишеним начелима што су у оиште у животу налазила реалнога оправдања." Поред свог големог рада око школе, Тодор је написао и ова дела : „Словарв сравнителнвш всћхг лзнковђ и нарћч1и по азбучпому порлдку." (Четири књпге. Петроград, 1790—1791.) Израдио је велики део речника руске академије наука ; слово „Е" у том речнику његов је рад. Превео је и једну драму, која се зове : „Пожар". (Петроград, 1790). 2 ) Докје био управитељ темишварско-банатских школа, Тодор се оженио Јулијаном, Будимкињом (ро^ила се 1755 године). Године 1778 роди му се у Темишвару син, коме беше наденуто име Јован. 3 ) Ако се и Тодор држао старог српског обичаја , који и данас гдешто ностоји: да се упучету, обично првенду, надене име дедово, ондаје јамачно Тодоровом оду било име Јован. То у неколико потврђује и средње презиме Тодорово „Ивановић", које му је сигурно додато кад отишао у Русију ; јер га Руси свуд зову : Тодор ИвановиК Јанковић де Миријево. Средње је нрезиме код Руса обично очево, а њихов „Ивановић" значи што и наш „Јовановић." Тодор је дакле отишао у Русију с породицом : са женом Јулијаном и синчићем Јованом. Мали Јован

1 ) В. И. Григоровић. Запнски имп. новор. универснтета. Том XX. Одеса, 1876. 2 ) Милићевић Иот. ГГедагогије. 3 ) Летоиис, 1826. IV.

беше нримљен у царски двор за иажа. Ту се одликовао сигпим несмицама, које је каодечак почео састављати. Кад је одрастао — стао је у војну службу. Брзо је напредовао у војсци , и у чувеном боју код Аустерлица борио се Јован Јанковић од Миријева као ђенерал-мајор. Но у брзому се здравље пор) ши, и пошавши у кавкаске бање да се лечи — умро је 1611 годипе у Новочеркаску, где је и сарањен. После три године умре и његов отац Тодор — 22 маја 1814 године. Тодор је сараљен у гробљу код цркве Александра Невског у Петрограду. Први српски педагог и реФорматор школе провео је половину свога века, утрошивши скоро три четвртине свога педагошког рада око руских школа, у руској престоници — где је и своје кости оставио. Тодорова жена Јулијана преживела је свога великога мужа. Она је умрла 7 октобра 1818 годиие. Сарањена је поред Тодора Тодор је био човек здрава састава, онизак , покрунан ; у својим поступцнма свакад умерен и иажљив. Доброта и поштење беху нарочите црте његовога карактера. Да су српски родољуби с оне стране Саве и Дунава високо ценили и цоштовали рад Тодоров и да су жалили што Је морао отићи у Русију , — о том нема сумње. То у неколнко потврђује и ово неколико стихова, које је Алекса Везилић, ') такође један трудбеник око онамошње срнске школе, наменио арвом сраском педагогу: „Јанковићу Теодоре, мужу избрани, За твоје службе добре сиагди похвални. У Бинату училишта јеси просвјетил И многаго заблудша на пут наставил. Позиана Хунгарији ревност твоја славна, Памјат твоја ост&нет безсмертна. Саме м_\зе тамо тебе насовјет нозваша, Словом твојим оне себе полно утЈешиша." г

1 ) Летопис, 1826. IV.