Просветни гласник

ТОДОР ЈАНКОВИЂ ОД МИРИЈЕВА

821

посветио организадији руске народне наставе. Девег година (1773—1782) неговаоје српску народну школу у Темпшварсконе Банату. И тако је овај ирви аедагог сриски , за тридесет и једну годину свога педагошког рада, ударио први темељ сриским основним школама с оне страее Саве и Дунава и руским — најпре у Петрограду а после н по целој даревпни, давши основној настави онда најбољи сувремени педагошки правац. Царица Марија Терезија, ценећи заслуге Јанковићевих. предака. за дом аустријски, а нарочито заслуге Тодорове, дала мује, докјејош био управитељ српских школа у Темишварскоме Банату, маџарско илемство и потврдила му титулу : „од Миријева". ') Руска царица Катарина, ценећи високо Тодоровезаслуге за руску народну наставу, одликовала га је чиновима и орденима. Нарочитом повељом даровала му је 29 јануара 1791 године наследно племстно и т,ала му у спахплук : село Норк у могилевској гувернији с 255 мужика. 2 ) Као што смо видели, Тодор је био члан школске комисије, директор основних школа у иетроградској гувернпјв, управитељ прве главне народне школе у Пегрограду, управитељ учитељске семинарије, члан школо е управе при министарству народне просвете. Осим тога био је члан царске академије наука, члан економскога друштва и прави државни саветнпк В. И. Григоровић, ироФесор одескога университета, у своме нарочотом предавању о заслугама Срба за Русију, каже о нашем Тодору ово : „Заслуге Јанковићеве на иољу наставе у нашим школама биле су огромне. Он је пресадио боље плодове јевропске дидактике на наше земљиште. Био је живи углед разумне наставе нашим младим наставницима. И у оиштем начину предавања и у делпмичној настави увео је он много што шта, што би могло и данас оживети нашу школу. Јанковић је био углед поштења, скромности, непрекорнога владања и строго побожан човек. Он је младим наставницима улио духа и начина — како да поступају са својим ученицима. Он је тежио за тим, да учитељ или наставник постиче код својих ученпка пажњу и вољу за учењем, и да своје ученике упућује у науци." Споменувши у кратко рад Тодоров око састављања школских књижица, разних наредаба и упустава за директоре и школске надзорнике итд, вели В. И. Григоровић даље ово: „Строги оцењивачи туђих заслуга рећи ће можда, да је тај Србин иресадио у Русију готов метод и ј ! ) Летопис, 1826. IV. С. Рождеетвенски у помвнутом журнаду. 1

школске учебнике. Али ваља имати на уму, да се и данас ради онако, како је у своје време радио Јанковић. То јест — чини се мање или впше згодна ! нримена. Он је отишао из Аустрије баш у оно доба, кад је, за владе ЈосиФа II, уведена поменута норма. На иослетку, да ли се оданост према своме позиву, благ поступак и понашање, одушевљење према светом делу наставе — да ли се те особине могу позајмити? Добре ствари узајмљују се и прпмењују свуда и свагда; али пера у позив последица има узвишеиије надахнуће. То је надахнуће ион.кло у средини срискога народа, код кога је тада вршио своју просветну мисију велики народни наставник Доситије Обрадовић који ће, због својих изврснпх особина, остатп вазда у успомени код Словена. Проповедајући Србима, да просвета, прожмана љубављу ирема својој народности, гаји слогу народну, а наводећи за углед пожртвовање Руса. — Доситије Обрадовић улио је у душу Јанковићеву и ону ревиост и љубав, којом је сву своју снагу посветио Русима, докле није изнемогао. Ми дакле с правом велимо, да Јанковић није код нас просто увео аустријску норму, него да је био веран нзвршилац оне хумане науке, што је у својим умпнм пропзводима беше завештао Србима Доситије Обрадовић, који јеускрсао и пробудио народну свест. Без устезања тврдим, да је Јанковић оживео руску народпу просвету оним духом науке, што опптомљава срце и разум, — духом науке Доситијеве. По томе би се дакле и лепши део у историји руске народне просвете могао назвати • еиохом сраске иедагогије. Још једну реч о нравцу те српске недлгогије. Своје наводе црпећу из науке Досатија Обрадовића и Тодора Јанковића. Опа је веома проста. Васпитање, образовање омладине у духу Обрадовића и Јанковића оснпва се на вери отаца, па се извршује очигледним, поиављаним и разумљивим тумачењем предмета. Речи без понављања нредмета -- празне су речи. Ово правило, што га је изрекао још Чех Коменски, оправдало се и у учитељској семинарији и у народним школама. Можда ће ко рећи : дакле је Јанковић био реалиста ? Тада, кад је сриска педагогија Обрадовића и Јанковића оживљавала наше народне школе, тада — хвала богу — није иросвета још била достигла тај ступањ напретка, да би се о томе правцу могло , рећи: онасан је по школу. Доиста, у духу српске педагогије, морају се ствари, пре сваке теорије, што боље очигледно познати. Но 1 та је недагогија у исти мах тражила: да се изучи