Просветни гласник

878 . завешта НјА на

Тек у садање доба почињу сматрати Јевреје као људе, па ипак и сада их у многии земљама мрзе и гоне. Јевреји су били она каменита земља, на којој није могла напредовати бдага наука Христова. 2. Титов отац Весиазијан постао јд цар у Риму. После његове смрти владао је његов честити син Тит, кога је благодарни народ у римској царевини прозвао: л љЈ 'бављу и утехом човечијег рода." Он је владао мало, али му је влада била добра и за народ корисна. Он је одмах укинуо тајне тужиоце — шпијуне. Он се зарекао да никога на смрт не осуди, и те се захлетве верно држао. Највеће му је задовољство било да некоме учини какво добро, и сматрао је као правило, да ником не допусти да се на цара потужи. Свакоме је радо праштао, ко је против њега викао или га ма чиме вређао. Никад није хтео нримити тужбу против оних, који су што рђаво о њему говорили. Он је говорио: „ако ви говорите намерно зло против мене, казниће вас ваша савесг; али ако сам ја зао, па говорите зло о мени, онда би била неправда казнити оне који истину говоре." Једном два млада римска племића спремаху противу њега заверу. Они су хтели да у извесно време запале градић капитол, да убију цара и да се докопају царске власти. Али њихова се намера ухвати ЗАВЕШТАЊА Н А

I пок. ЈЕФРЕМА ГАВРИЛОВИЂА, Б. ЧЛАНА ДРЖАВНОГ САВЕТА „При чистој савести и здравом разуму, располажем са мојим имааем, после моје смрти: Сву покретност и виноград у Београду остављам мојој жени Мвлеви да је н>ена сопственост, од друге непокретности која се налази у Београду и у Ваљеву, да ужива докле год живи , само да не може отуђити ни продати. Поеле смрти моЈе жене ско моје имање , како у Београду, Ваљеву и Шушеоци, остављам на просвету, да се један фонд установи, који ће бити у ваљевској општини и само ће уирава оиштинска смети фондом

цељи

и римски сенат осуди их на смрт. Требало је да Тит потврди ову пресуду; али он то није хтео^већ је хтео да својим непријатељима зло добрим врати. Он заповеди да се оба племића пред њега доведу, и предсгави им да ће он с престола сићи вољом богова, а не на сраман начин. По том их опомену, да са својим стањем буду задовољни, и рече им, да ће им учинити по вољи све што од њега заишту и што им могне учинити. После тога разговарао се с њима врло пријатељски. Другога дана била је наређена једна светковина за борење. Тит дође у ам®итеатар, седе на своје обично место, а поред себе мету оба она племића. Био је обичај да оружје оних бораца у позоришту даду цару, али он је толико веровао оној двојици племића, да је њима оружје У Руке дао. И према своме брату Домицијан-у Тит је био веома добар. Домицијан је био човек који је желео власти (властољубив) и човек крвожедан, па је непрестано Титу копао јаму. Тит је то знао; али он није због тога хтео да се освети своме брату и да га казни. На против он га је још чувао, оставио га је у великом звању и огласио га за свога наследника. Често је он на само са сузама молио свога брата овако: „ Врате! воли и ти мене као што волим ја тебе." (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПРОСВЕТНЕ ЦЕЛ>И управљати, с тим да не може ии просвета ни општина од тога имања продати ни трошити; него вјековјечно моје име да носи. Ко другојачпје учини, нека код Бога и народа одговара. 18. Марта 1876. год. у Београду. Јефрем Гавриловић пензионирани саветник.® „Потписане комшије позвао је г. Гавриловић данас у 7 сати у вече. — Сви смо у једно исто време били заједно код њега, и он у присуству нашем изјави да је он овај тестаменет сам писао, да остаје и сад при њему и да је то његова потоња воља , с тим додатком да као стараоци управљају масом и то