Просветни гласник

ВАСППТАВЕ

929

ниција изгдеда сувише опширна и за саму најширу философију васпитања. Они утицаји, које на човеков карактер имају клима, геограФСки положај, вештине, закони, владавина и други различни облици другатвеног живота, састављају један врло интересантан део социологије и они нигде на друго место и не спадају него баш тамо. Оно, што ми сами за се и што други за нас чине, да би нас ближе довели савршенству наше природе, може бити васпитање у правом смислу те речи, али мож,е и не бити. Не налазим да је згодно и удесно, да овде наводим непосредни утицај каштига и награда. Без сумње, разуме се, да и ми негато сами чинимо за своје сопсгвепо васпитање у правом смислу те речи, — а то исто вреди и за друштво ; али обични утицај, који другатво дељењем кагатига и награда вргаи, није стварни део васпитања, како га ја замишљам, и ако све то суделује и има утицаја на неке Функције. Миљев ужи опис о значају овога предаета н»је погрешан. Образовање сваке генерације старијом може се са свим узети као васпитање. Међу тим ова је одредба више разнопрспа, него строго научаа. Она не потпомаже образовање, које доцније долази. У Чемберсовој енцаклопедији, а у одељку „васпитање" има оваодредба: „У најширем смислу речи, човек се васпатава , било с добре или с рђаве стране, свим оним што на њега утиче од колевке па до гроба. Али у ужем и обичном смислу, под васпитањем се разуме само онај рад, који се врши с нарочитом намером да се човек васпита; разуме се, онај труд, који одраслији део друштва чини за образовање разума и карактера млађега дела, (при чему се велика важност полаже на спољне утицаје), а нарочито онај рад. што га врше нарочито за тај посао спремљени васиитачи и учитељи." Доследња реченица захвата оно баш, што је најважзије, а то је метода и Еештина учитељева. И ако учитељ не ради сам сав посао. коме се нарочито посветио, опет је он најјаснији и нарочити израз целокупног тока у целом васпитању. Кад бисмо могли каквам испитивањем и разлагањем учитељску вештину до идеалне висине поди1 ]И, онда бисмо твме учзнили све што се од науке о васпитању или вештине може захтевати. Ја се враћам највећој тегакоћи, а то је питању: гата је крајња цељ целог учења, или, ако му је цељ

у засннвању среће и усавршавању човека, онда какав позитиван ослонац и правило стоји у томе за васпитача ? Ја сам већ напоменуо, да испитивање тога припада другим гранама, па ако се тамо не може ниаавав складан и јасан одговор дати, онда ни васпитач није дужан да те празнине попуњује. У овом незгодном положају има два главна правила за уирављање, од којих је једно на први поглед са свим јасно, а за друго је потребно више размишљања. У ова два правила ваепитач може наћи све што му треба за управљање при његовоме послу, и преко ова два извора, васпитач нема погребе да тражи помоћи. Јасно је правило, да се треба ограничити на оне ствари, о којима влада потпуна сагласност. Врој овакеих је сгвари велики, а нредмети, који се у њима налазе, врло су важни; они управо образују опгате предмете, који се у школи уче. Међу тим није тако јасно у оним предметима, у којима не влада сагласност. Еод таквих предмета васпитачу није лако одредити трошак, који се мора учинити , па да се извесно знање етече, јер ту и сам васнитач није на чисто са вредношћу онога знања, па да може водити рачуна о целом труду који се за то мора уложити; а при решавању таквих питања мора и трошак бити један од оних чинилаца који нрзсуђују. Еоји се добро разуме у васпитању, тај је у етању да најбоље каже, докле му номоћни извори могу користитн за постигнуће различитих цељи, као што су: обичаје и навике упитомљавати, развијати самопожртвовање , довести све снаге у равнотежу, целог човека образовати итд. Видећемо, да се један део науке о васпитању састоји у томе, да се сви замршени појави у своје последње делове раздвоје. На основу таввога разлагања може се најбоље и трошак израчунати, и тада ћемо бити у стању да оценимо шта треба од васпитача тражити. 'Гражећи цељ, ми смо дошли на оно, што школа треба да Ерши. Да би се ово начело у научан облик довело, мора се мало заокруглити и угладити, али за то је оно најзгодније, да нашем погледу да још с почетка сталан и сигуран правац. За успех онога, што треба учитељ да врши, сад је најважнија средиштна тачка, иластичка моћ духа. 117