Просветни гласник

928

ВАСПИТАЊЕ КЛО НАУКА

прегледати. Но кад би се баш и то учинило, опет је сумњиво, да ди би се много добило, кад би се она теорија узела као основа васпитању и тако применила. У једном врло значајном чланку о васпитању, који је Џ. Миљ у „ЕпсШоресИа ВгИатса" азнео, поставља се као крајња мета васпитању: „Индввидуу колико год је могуће више оспособити и положити јој темељ најпре за оно што ће служити за срећу самој њој а после и за срећу осталих створења/' Жеђу тим, ово се може пре сматрати као поправљен одговор на прво питање вестминстерског катихизиса које гласи : шта је крајња цел> човекова? Највише што ми можемо захтевати и очекивати од васпитача, који не може бити све у свему, то је, да он учини своје у потномагању човечанске среће, добра, по утврђеноме реду. Овакојако ова је одредба много ближа самој ствари, него немачка Формула. Она не обухвата, нити се занима даље с хармоннјом разноврсноети и с целином развитка сваке индивидуе у свима појединостима и правцима, већ све ово узима само толико, колиео је потребно за осигурање глав' не цељи. Џ. Мст л, није сам са евојим далеко захваћеним погледом у овоме предмету. Најобичније се употребљује подела у васпитању на : физичко, интелектуално, морално, религиозно и техничко образовање. Али кад запитамо шта се разуме под физичким образовањем, онда добијамо одговор, да се оно састоји у развијању здравог човечијег створа свима средствима у ногледу хране, одела и у опште свега живота. Џ. Миљ обухвата овај предмет у своме чланку, а Спенсер му у своме делу о васпитању посвећује врло интересантну главу. Међу тим, мени изгледа, да би овај део требало са свим одвојено обрадити. Он не зависи од начела и од обзира, који управо руководе васпитача при вршењу његовог задатка,. Објашњење овога предмета не помаже нам ни на који начин у васпитању у оном смислу, у ком се то обично разуме, нити је сам тај предмет и цело то питање боље осветљено кад се придружи непосредно васпитној вештини. Телесна снага и здравље је један од најглавнијих услова за телесно или духовно образовање, али васпитачу није задатак да износи правила науке о здрављу.

0 овом заблудом — јер ја то сматрам као заблуду — која се чини, уводећи науку о здрављу у васпитање, можемо за час бити готови, не упуштајући се много у расправљање. У осталом са свим је друкчија друга страна ове деФнииције, т. ј. што веле, да је крајња цељ целокупног васпитања потпомагање човечијег бл.аженства, добродетељи и савршенства. Мислимо, да нам се неће замерити, ако додамо једно ограничење, а то је , да је васпитање у томе само једно средство, само један чинилац од многих, који суделују у остварењу главне цељи васпитања. Но оиет оетаје широко поље за разна мишљења о томе, у чему се састоји срећа, добродетељ и савршенство. Оем тога, расправа о томе спада у етику и теологију, и треба је , кад се пренесе у област васпитања, са свим пажљиво и опрезно примати. Нре него што пређем на решавање ове тешкоће, која је највећа од свију осталих, забавићу се мало и са неким другим назорима о васпитању, који такође имају исту ману, што стављају сувише велике захтеве. Овде могу навести млађег Миља, који, као и његов отац, одступајући од великог броја теоретичара, почиње тоге всгепГфсо Ј ) деФиницијом. По њему „васпитање обухвата све што ми сами за се чинимо и што други за нас чине са нарочитом цељи, да би савршенству своје природе ближе дошли. Оно обухвата у своме најширем обиму и све посредне утицаје на карактер и човечије способности, који долазе од предмета и установа, којима је непосредна цељ са свим друге врсте, као што су: закони, облик владавине, облици друштвеног живот, индустрија, па и саме Физичке околности, које не зависе од воље човекове: климат, земљиште и друге месне прилике, све то има утицаја на васпитање." Он истина и сам признаје, да је ово веома опширно узета цељ васпитања, па с тога узима ужу де®иницију као најближу цељ васпитања, овим речима: „Образовање, које сваки нараштај на своје потомке преноси, да би их одржао у оном културном стању, које је до тога доба постигнуто , н по могућству да би се та култура још и проширила и увећала." Не упуштајући се у спорно питање шта је то „савршенство", опет ми она прва, онширнија, де®и-

Ј ) По научном обичају. Преводилац.