Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛ.ИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

941

Они су образованиж народима изгледади као дивље животиње што тумарају. Изглед им је био сграшан. Растом су били мали, али телом чврсти и кошчани људи. Врат им је био кратак, глава дебела и округла, чело кратко, нос прћаст, лиде широко и пљоснато, брада ретка. Очи су им биле мале, оштре, обрве извијене косо и врло ретке, уши раздаљене, а уста широка. Као прави нустињички народ, Хуни су мрзели земљорадњу и да живе стално на једном месту. Л.ов и рат био им је цео живот, а сгочарство њихово занимање. Најмилија храна било им је разно корење у пустињи, и полусирово месо од животиња. Највише су волели да пију млеко, које су добијали од својега стада, и од скорашњег млека умели су правити неко особито ниће. Хуни су имали своје другове, са којима се нису никад раздвајали, а то су били њихови коњи. Хуни су на својим малим, ружним, али брзим и неуморним коњима јели, нили и спавали. На коњима су ратовали и јурили преко пустара, а њихове породиде на колима воловским, терајући своја стада, ишле су полако за њима. Ове те скитничке хорде имале су 24 поглавице, који су између себе бирали главног старешину. Кад су се борили, онда су то радили као дивљаци и без икаквог правила. Непријатеље су нападали са дивљом дреком, или су се одмах један с другим састајали, да брзи као соколови и бесни као лавови опет непријатеља нападну и све пред собом сможде. Ове Хуне потиснули су њихови суседи с истока, и они се са женама и децом и целом својом имовином крену на запад, у Јевропу. Храбри Алани, међу Дунавом и Волгом, народ такође од татареког племена као и Хуни, не могоше се од њих одбранити, већ се неки разбегоше, а неки се здружише с Хунима и заједно нападоше на источне и западне Готе. И Готи се не могоше од њих одбранити, и цела Јевропа дрхташе. У јужној Русији и на Црном мору нађоше плодне пашњаке и ту се настанише. Али пошто се сјединише под једним поглаваром, навалише као бујица на западну Јевропу. Отраховити краљ, који их је предводио, био је Атила (или Ецел). Атила је био мали растом, али је телом био чврст као гвожђе, а воља му је била још чвршћа. Ишао је врло гордо и величанствено, а кад је сво-

јим малим ватреним очима закотурао, и најхрабрији човек морао је да задрхти. Рат му је био најмилија забава, а по што ни његови поданици нису ништа друго волели , то је храбри Атила био код њих у највећем поштовању тако, да су га они готово као бога поштовали. Атила се са својим народом настани у данашњој Угарској; његова је престоница била направљена од самих дрвених колеба. И ако су отменији и богатији Хуни ; који су га окружавали, живели врло раскошно и господски, опет је он сам живео врло просто и умерено. Кад је давао какву гозбу, он је својим гостима спремао најразличнијих јела и пића, и диносио им их у сребрним и златним судовима; али он сам био је са малим задовољан , јео је из једне дрвене чиније, а пио из једне дрвене чаше. Он није много говорио, али се свагда бринуо за то, да његовим гостима не буде дуго време код њега. Код дивљих народа на истоку још и сад је обичај, да се жене крију да их нико не види. Но Атила да би своје госте што више задовољавао изводио је и своју жену пред њих. У двору је имао неке људе, који су певали песме о његовим јуначким делима, и те песме морало је после друштво певати. Оваки дан судио је он под ведрим небом, и ако је само једна тужба била, Атила је опет био ту. Он је био веома правичан човек. Био је сувише бисгар и вешт човек, умео је зрело о свему да размисли. и да за своју потребу изабере врло способне и бистре људе. Према појединим људима био је врло милосрдан, али је био свиреп према целом човечанству. По што је свога брата Бледа убио, он је сва племена Хуна, која су била растурена од обале Волге до средине Немачке, сјединио у једно. Кад је постао једини господар Хуна, спреми се на велика дела. Прича се да му је један пут дошао један пастир и донео му један мач, којијенашао сакривен у земљи тамо, где је чувао стадо. Атила у одушевљењу узвикну: „Ово је свети ратни мач, који је до сад у земљи лежао, и који ми је сад небо нодарило, да народе на земљи покорим." Одмах за тим спремао се Атила да свој мач опроба у источној римској царевини, којој је престоница био Константинопољ (Цариград). Цар се јако препаде и посла му злата и других поклона, те га тиме задржа од