Просветни гласник

972

с Алариком. Готски краљ, коме већ није био пдаћен уговорени дчнак, радо је пристао на то. У Октобру год. 408. пређе он из Илирика и нродре без икаква оТпора у Италију и удружи се са незадовољницима — Немцима. Царски двор затворио се у тврди град Равену. Аларик не хте ни ударати на тај град, већ прође кроз кланце апенинских планина и улогори се под зидинама града Рима. Тада је Рим још био прва и најодличниј 1 варош на земљи, ма да је у првим вековима после Христа била много изгубила услед општег опадања царства и услед премештаја царског двора. Али још је тада Рим имао у својих четрдесет квартова (одељака) 40 382 сгана, међу којима је било 1,80палата, од којих је свака са својом околином изгледала као каква мала варош. Тако се главна варош целога света ширила у једној равници, као да јој је свака обранбена тачка била одавно осигурана. Унутра међу зидинама било је доста људи, али не беше више ни једног Римљанина, који је био очеличио у пољу и у рату. Богаташи беху ослабили због разних неуредности у животу. Оиромаси беху лења просјачка маса без сваког стида, која је живела готово од саме милостиље. Ири погледу на варваре, који су се усудили, да опседну главну варош целога света, сва је варош беснила за осветом. Али коме су се светили ? Једној сиротој, без одбране, невиној жени, удовици Отиликоновој, Серени. Њу су окривили, да је била у тајном договору с Алариком, и без икаква испита сенат је осуди те је удавише. Тиме је све беснило умирено, и надали су се да ће Хонорије послати номоћ из Равене, да варош избави. Међу тим овај несрећни владалац радије се занимао с једним великим петлом, кога је због особитог изгледа, назвао „Рим", него са правим Римом. Он не беше у стању да притешњеном Риму што год помогне, по што је већину војске послао био у Галију. Кад не дође никаква помоћ, притешњени Римљани иокушавали су да врачањем скину са неба муњу и да је баце у непријатељски логор. Али на жалост такви трудови били су им узалудни. Аларик се задовољавао тиме, да варош са свију страна затвори. Вештим распоредом своје војске испало му је за руком, да заузме сва главнија ме-

ста, да поседне свих дванаест главних капија, да сваки увоз у варош не дозволи и да пловидбу по Тибру са свим спречи. Није прошло много па се то осетило. Оредства за храну била су све ређа, и цена жита порасла је и сувише. Хлебац и зејтин који је сваки дан дават народу почео се давати у пола, па мало доцније само је давата трећина, па онда престало је свако давање. Ототине хиљада биле су сада осгављене ужасној глади. У овом жалосном етању није остало ништа друго, него се предати милости готскога краља. Оенат одреди два посланика да иду краљу и да му кажу: „да је римски народ склон да закључи мир, ако краљ ностави повољне услове. У противном случају он ће показати да му је част драгоценија него и сам живот. Освајач, краљ, наћи ће многобројан, у оружју вичан и за борбу готов народ." Гласно смејући се народу који у нужди прави такав предлог, одговорио је Аларик овако: „Што је гушћа трава, у толико је лакше косити." Такав одговор Алариков одмах је угушио гордост римских посланика, и они су питали скромним гласом: „Под каквим би условима могла престати опсада вароши 1" Аларик је захтевао да му се изда све злато и сребро, па било оно државна или приватна својина; поред тога све скупоцене ствари и сви робови, који су од немачког народа. Тада га запиташе посланици: „А шта мислиш, да нама остане?" „Ваш живот" , одговори им краљ. И доисга Аларик није мислио рђаво. Он се задовољавао са 5000 Фуната злата (преко 3500 ока), 30000 ®уната сребра, 4000 свилених хаљина, 3000 кожа саФИна (Фина кожа) и 3000 Фуната бибера. Но преко свега тога он намести свој зимовник у близини Рима. Ту му дође у помоћ са војском, састављеном од Гота и Хуна, његов шурак Адолф. Осем тога побеже једна велика гомила робова из Рима у војску Аларикову, те тако његова војена сила нарасте на 150 000 људи. 3. Еад је цар Хонорије у Равени добио гласове, шта се ради у Риму, он се није усудио ни да иротестује. Већину оних услова, које је готски краљ поставио, одбаци он. У његовом двору све је било у неком нереду и нико не знађаше шта би требало