Просветни гласник

КАРАКТВГПЕ СЛИКЕ

ИЗ ОНШТЕ ИСТОРИЈЕ

971

гово царство. Овај страшљиви цар закључи уговор с Алариком и предаде му главно заиоведништво у Илирику, у истим областима, које је пре тога опљачкао. Аларик употреби своју власт наметно. Измучени становници у тим земљама морали су радити дању и ноћу, да праве шлемове, пггитове, стреле и мачеве, који ће доцније бити на њихову сопствену гатету. Готи, видећи колико је њихов вођа мудар и храбар, направише један скуп и прогласише га за краља свога. Тако Аларик постаде краљ храброг војничког народа. Поред тога он је био главни зановедник војеке источног царства римског. Тако је овај човек стајао на граници два братска царства, која, у место да се заједнички бране, радила су, да једно друго сатру. Аларик је своје пријатељство нродавао час једном час другом царству, а у мирно време спремао је своје Готе за једно предузеће пред којим је Хонорије морао дрхтати. Године 400. ио Хр., пре него гато се и мислити могло, продре он преко реке По, ношто је целу своју војску претурио преко Јулских Ална. Он је намеравао да заузме Рим и целу Италију и да тамо оснује царство источних Гота. Страх и ужас спопао је свакога, кад су варварски Готи догали преко Алпа и заузимали једну варош за другом. Хришћани су бегали гробовима својих мученика, идолопоклоници у олтаре својих богова. Гомиле од бегунаца напунише осгрова Оредиземног мора. Олаби цар Хонорије слушао је са ужасом како се страгани Аларик приближује капијама Милана. У место да докопа оружје за одбрану, он је слугаао савете својих плашљивих дворана, који су говорили, да царев двор треба да бега у Галију. Оамо храбри Отиликон беше противан томе, и уреди све што је нужно за одбрану. Он одмах нареди те се поправигае и утврдигае норугаене зидине Рима и узе у војску све што је било за оружје. Оа на-јвећом брзином одјури он преко Алпа да доведе римске гарнизоне (војску) са Рајне, из Галије и Вританије, за одбрану главне облаети целога царства. Међутим Аларик продираше еве даље, и цар га замоли за мир обећавгаи Готима уступити Галију и Шпанију, ако се врате натраг. Готи нримигае ионуду, али на један пут јави се Отиликон са великом војском, са којом је но најжегаћој зими нреко Ална прешао. Он

је повео све трупе западног царства да спасе Италију. На први дан Ускрса године 40'3. нанаде Отиликон своје непријатеље и потуче их. И ако је Аларик био потучен, он опет није био са свим надвладан. Отиликону онет много је било за тим стало да дивље Готе нгго пре истисне из срца царевине, па с тога је понудио, да се договарају о миру. Аларик није иристао на то, већ се тајно спремао да нападне Верону. Но Отиликон је уграбио те га напао и победио га по други пут. Тада су се "Готи морали вратити натраг у Илирију. 2. Ови народи у Европи обратили су пажњу на Алариков нанад на римско царство. Вест о томе продрла је чак на север Европе где су живели Немци, и тамо је произвела опште врење. Ови су желели да се селе и да освајају неку земљу. Под својим војводом Радегастом искупише се безбројне трупе Немаца. Ова та сила нређе 405. године Алпе. Отиликон и овај нут избави Италију и уништи војску Радегастову код Флоренције тако, да их је мало побегло. Али ово није ни мало спречило, да и друга немачка племена не нападну на римско царство. У том се Аларик беше већ опоравио и спремаше ее да опет нападне на Италију. Отиликон не знађаше куда ће пре. Оа својом умореном војском није се могао одупрети тако јаком непријатељу. Он понуди Аларику 4000 Фуната злата, да не напада на Италију и он на. то пристаде. Непријатељи Стиликонови употребише ту прилику да га опадну код цара. Они га оптужише да је он у договору са Готима, да цара протера и да се сам прогласи за цара. Олаби цар Хонорије поверова томе, те затвори Стиликона и погуби га 408. године у Равени. Ето, тако су награђени велики трудови и велика добра, која је Стиликон учинио римском царсгву. Са смрћу Отиликиновом ишчезла је последња потпора слабог римског царства. Неразумни цареви саветници учили су цара само ономе, што води пропасти државе. По њиховом савету цар је наредио, те су потукли жене и децу оним војницима римским, који су били странци, да би се тиме осветили Немцима. С тога се око 3000 људи, све сродници нобијених иородица, здружише и договоригае се да ее сноје 122*