Просветни гласник

1ШШ0ВЕТКЕ ИЗ ОТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА

^74

јер је мислио, да је његов веливи петао (кога је звао Рим) лиисао. А.ли одмах се утеши, чим су му казали, да није његов иетао него главиа варош света изгубљена. Године 410. Августа 24. ушао је Аларик у Рим, али није остао дуго у њему. После 6 дана оде он са својом војском у Оидилију, а одатле да пређе морем у Африку. Већ су биле спримљене лађе , да се војска превезе на заливу Месини, али Аларик се

разболе и умре у својој 34 години. Јаучући и плачући однеше га на једну речицу, одвратише реку и у кориту речном ископаше му гроб. Онако мртвог наоружаше га, метуше му мач у руку, па га онда у сандуку са многим скупоценосгима спустише у гроб. Ва тим поубијаше робове, који су им помаггии, да не би коме проказали , а реку онет навратише да ИД6 ТуДс1. (наставиће се)

ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА (удешено за школску иотгебу) (наставак)

Шта чека децу која не иоштују своје родитеље Ноје иосади випоград, и кад је виноград стигао на род, он га обере, еацеди внна, и пошто је вино цревредо, Ноје је мадо по ваше пио, па се мало и развеселио. У таком стању легао је да снава, — али се не беше покрио никаквом хаљином. Син његов Хам, видевши како му је отац некако незгодно легао, ночне се кикотати над својим родитељем, па му н то мало беше, већ нозва друга два брата своја, Сима и ЈаФета, да се и они мало насмеју. Но они то нису хтели чинитн, него покрију свога оца. Сим и ЈаФет врло су депо урадили , јер деца су дужна ноштовати своје родитеље, и ништа грешпије не може бнти пего кад ко оца и мајку исмејава. Еад се Ноје пробуди, све дозна шта су његови синови говорили и радпли. Он је био веома задовољап са Спмом и ЈаФетом, и лепо их благослови; а Хама ц његово цотомство црокуне да буду вечно елуге иотомству прве двојице. Нампожење људства — грехови и квареж Цео свет који данас живп на земљи пронзпшао је од Сима, Хама и ЈаФета. Мало по мало нампожи се веома мпого људп. Тадашњи свет беше много сиромашнијп по данашњп, далеко је мање знао, и у многоме се одликовао од данашњег света. Ми говоримо српски. Но осим нашег језика има још мпого других језика: Француски, немачки, енглески, талијански, и т. д. Но у то време сви су људи говорили једним језикпм. У данашње време, људи се баве разним послопима: једни тргују, други раде земљу, трећи служеувојној и грађанској службм и т. д. У то временије тога било. Свп су се људн хранили разним плодовима и ловом, т. ј. ловпли су дивље звериње, птнце и рибу. Они

иису пмали ни вароши, ни кућа нп хаљина као што ми данас имамо. Нису знали за лађе и нароброде, а на суву не беше нпкаких путова за путовање. На.јзад, тако се намножи људи, да већ нпсу могли остати на једном месту. При свем том, они нису хтели да се разиђу но целој земљи, п да се један од другог удале. Зато науме да прво сазидају једну кулу, која би доиирала до неба, иа кад би се ма куд од ње удалили да би је могли видети и опет се вратити на то место где она стојп. Но Бог је хтео, да се људи разиђу по целој земљи. У исто време није могућно било начинити таку велику кулу каку су они хтели, јер се до неба никад дохватити не може. И тако су само узалуд време трошили, које би могли на што корисније употребити. Да би престали од зпдања куле, Бог им помете п побрка језике, тако, да један другог пису могли разумети. За то и престану од даљег зидања те куле, и разпђу се по разним странама света. Људи се нису разишли сваки за се, већ у гомилама, и почели тако заједно живети. Свака гомила људи који су заједно живели и једним језиком говорили, поче се звати засебним именом. Имена су обично давана од имена онога којп је бно најстарији у тој гомпли. Тако, један се звао Јевер. и она гомила која је с њиме жпвила, поче се звати Јеврејима. Други опет звалп су се Вавилонци, Персијанци, Грци, Египћани, Индијанци и т. д. Данас, мп учимо из штампаних књига, или из рукописа. Но у то време није било ни рукописа нп књига. Људи су могли по нешто дознати из прнча других људи, или ако сами нешто случајно опазе. Човек има пет чула: очима видп, упшма чује разне