Просветни гласник

!)0

Ј јаспит А ње

као наука

тле док се та тешкоћа не савлада. У већини студија налазе се увек повеће иартије, у којима се нама чини да све идемо напред, а у ствари ми само нонављамо оно, шго смо још ире научили. Кад би се некако могло тако уредити, да, наиреоање у једном извесном предмету иа^ стане онда, кад престане напрезање у другом предмету, који упоредо иде, то би био прави идеал у распореду рада. Једва да има каква врста студије или вежбања, које би било тако комнлицнрано или многострано, да подједнако терети све снаге у организму. И баш због тога потребно је, да бирамо радове тако, како би остало што је могуће мање неунотребљених снага. Ово начело налази иримене у свима духовним појавама у нрисвајању, нродукцпји, уживању. Али да се овај принцип изведе, потребноје, пре свега, да увек умемо одвојити иривидну разноврсност, спољну од оне праве унутарње. Покушајмо, да покажемо ту различност у иредметима, којима се олакшава учење, мењајући их извесним редом при настави. Има различитих врста промена, нри којима нема ничега другог до тога, што интелектуално напрезање мало попусти. Кад се какав тежак и озбиљан задатак замени каким лакшим, онда нријатност она при томе не долази од новога задатка, него од тога јито је нестало оне тегобе од старога. Да би се од какога нанрезања боље одморили, боље је каткад да узмемо неки лакши посао, него да. у један пут настане потпуни нерад. Промена студије са забавом у чистом ваздуху (гимнастика или њој слично) има двојаку корист: вежбање мишића и пријатно забављање. Прелаз од нечега, што је само трудно и тешко, нечему другоме, што је по моме укусу или што ја волим, то је уживање или задовољство. Прелази: из „стеге" у слободу, из мрака у светлост, из монотоније у промену, од давања к нримању, значи замену неиријатности с иријатношћу. У томе се и састоји права иаграда за рад, и услови за обнову снаге за даљи рад и издржљивост. Сад иромотримо ову тешкоћу из ближе Онај начин промене, који треба да се врши у каквој студији, и који служи и као опорављање од напрезања и као култивисање уиарложеног земљишта, —у акту учења у опште, оба ова правца иду упоредо — састоји се у овоме: иосматрање онога, што има да се ради, и сам рад. При усмепом учењу ми најпре слушамо, на после то понављамо, при учењу какве вештиие најпре гледамо на углед, по коме треба нешто да урадимо, па носле то репродуцирамо. Да се при овоме одржи сразмепост т. ј. између учења, иосматрања и саиорадње, зависи од тога хоће ли се цео рад згодно, економски иоделити. Ако се врло дуго напрежемо носматрањем, онда не ћемо имати довољно снаге за рад, јер се више дало, него што можемо савладати. С друге стране, посматрање мора све дотле да траје, докле нам не остави довољан утисак и не засити духовну потребу, мора да нам се да довољно, те да наша продуктивност могне вршити иристојно свој задатак. Сваки, којн ради по извесном угледу, тражи сам сразмерност између иосматрања и рада. Учитељ се ту може варати и на једној и на другој страни. Он може давати и сувише од један пут, што је обичпа ногрешка, или поједине лекције тако сузити, да нису кадре да пробуде духовну моћ у ученика. Кад нам каква комбинација један пут испадне за руком, онда је главна тешкоћа савладана, али још не значи да смо ми то и усвојили. После тога долази други стадијум, а то је понављање и вежбање, како би нам то постало лако и трајно. Ово је сразмерно лако, и личи на рад војнички после једне године. Пластички процес и овде се врши и даље, али није нотребно толико снаге, колико је била нужно првп пут. У овоме стадијуму могућа су и друга усвајања и треба их вршити. Велика је олакшица при томе, ако се од вежбања која су сасвим нова и страна иређе на она, што су већ чињена, те сад треба само да се понављају н утврђују. Пре него што пређемо па разматрање промене у различитим иредметима научним, добро ће бити, да бацимо један поглед на две разли-