Просветни гласник

РАСНИСИ Г. МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ

119

5., учитељи, који не буду редовно извештавали одбор (односно управитеља) о неуредиом додажењу ђака у школу и не гшадну о томе иоузданих писмених доказа, казниће се строго за такву своју немарљивост и поред тога о годишњем исниту неће имати права ни на какав обзир, кад их школски надзорник буде за уснех ученички оцењивао. Исто тако неће им служити за олакшицу никаква правдања ни тада, ако не буду код већих власти својски настојавали да школски одбор чини СВ0 ЈУ дужност на време и у сваком погледу; и 6., да не би одбор губио време и долазио на састанке без потребе, учитељ је дужан, чим примети првих 7 — 8 дана да има ђака, који без оправдана узрока не долазе уредно у школу, да достави председнику, има ли потребе да се одбор сазива или не, како би председник према томе наређивао да се одбор позива или не. Од овог расписа, начелство — управа — ће по један комад задржати за се и за среске канцеларије ради свог и њиховог управљања, а од осталога гато се гаиље у . . . комада, разаслати свакој гаколи по 1 комад ради управљања гаколских одбора, управитеља и учитеља основних гакола. ПБр. 10.729. 10. Октобра 1884. год. у Београду. Свима начелствима и управама вароши Београда и Шајданпека. Многи родитељи, којима су деца уписана у основну гаколу, обраћају ми се молбама за испис њихове деце из школе. Узроке овом исписивању наводе они понајвише сиромашност и инокосно стање, а осим тога и разне друге слабости и немоћи дечије. Ове су молбенице врло учестале тако као и да нема закона, у ком је то у неколико предвиђено. Чланом 40. закона о основним школама од 31. Децембра 1882. године ирописано је да се похођења гаколе могу ослободити само они ученици и у опште деца, која су душевно болесна, која имају какву прилепчиву или дуготрајну болест,

ко.ја су дугим боловањем ослабела и за школу онеспособила. Према овако јасној одредби закона не би требало да родитељи траже отпуст за сзоју децу ни у ком случају осим овде побројаних, а још мање да то чине гаколски одбори, који су позвани да поменути закон тачно вргае. Али кад се и преко свега тога друкчије ради, то да се не би родитељи ђачки или њихови сродници узалуд обраћали министарству иросвете и црквених послова и чинилп излигане преписке због тога, нагаао сам се побуђен наредити о томе ово гато иде: 1. Само за оне ђаке чиниће ми гаколски одбори предлоге за отпугатање из гаколе, који су очевидно болесни те не могу ићи у гаколу, или за које је идење у школу шкодљиво по њихово здравље. Па и у том случају дужни су предлог поткрепити лекарским уверењем. 2. Сродници и родитељи ђачк.и обраћаће се у сваком од ових случајева непосредно дотичном школском одбору, који ће чинити даље предлог, као гато је већ горе речено и додати п своје мигаљење у спроводници. 3. На случај да је дете нрерасло за школу, шиљаће се увек уз молбеницу и крштеница учеиика. 4. Вбог сиротног стања неће се ниједно дете школе ослободити, јер по тачци 6. члана 21. закона о основним школама дужна је гаколска опгатина старати се за гаколовање спротне деце. Прп уписивању деце у гаколу, у почетку сваке школске године, школски одбор, имајући ово на уму, неће писати у школу против воље родитељске са свим сиротну децу, коју њихови родитељи нису кадри гакодовати. 5. Деца из замрлих кућа не могу се писзти у гаколу, а уписана предлагаће се за испис, ако се не могу о свом трогаку издржавати. Ова наредба саопштиће се свима, којих се тиче, и послаће се свакој школи за архиву по један штампан ексемплар ове наредбе. ПБр. 11.405. 15. Октобра 1884 год. У Београду.