Просветни гласник

188

ЛАПНСННК ГЛАВНОГ

11РОСВЕТНОГ САВИТА

II Главном Просветном Савету Главни Просветни Савет иредао лш је „Српску Литургију" рукоиис г. Николе Беговића, проте горњо-карловачког, да прегледам и дадем своје мњење, може ли се ово дело употребити за наставу у средњим школама. Прегледавпш поменуто дело, част ми је исказати своје мишљење о њему у овој садржинп : 1. Дело ово иије пи удешавано да буде стручаи учебник за ма коју, па ни за средњу школу; него више садржи патриотске беседв, да се у српском народу буди и загрева љубав према православној дркви и њеним обредима. Пошто је нак наш народ за многе црквене богомоље и обреде везао и неке своје обичаје, и пошто су они строга особина народа, то је и писац овога дела нашао за свештеничку и патриотску дужност, да народ светује, да остане при својим лепим обичајима. 2. Да би иостигао ову цељ, писац се користио многим народним умотворинама, које су марљиво иокупљене, али мал' не силом натезане, да нотврде оно, чему учи строга наука овога предмета. А ова љубав према народним религијским обичајима, навела је писца, да осуђује систематички написана дела, која садрже науку опште православне цркве. Г. Никола, Вукићевић, једипи од наших научених људи световњака, који се потрудио да и од црквеног знања унесе нешто у школу, са мало штедње нападнут је у предговору овога дела, због његовог „Изјашнења св. Л.итургије". Тако и књига, коју је са пуно хришћанских осећаја и љубави написао А. Н. Муравјев нод именом „Писма о служби Божијој", а за наш је народ превео Т>. Даничић, нападнута је. 3. Из истог узрока писац и ако се обећава у иредговору, да његово дело не смера ни на нолемику ни на анологију, на много се места маша препирке са латинима, а нарочито са хрватским свештеницима. Таква је препирка о „проиелу"' (распећу), о неправилномписању имена

Исус (1на 'с2), о томе што латинн мрсе у суботу и недељу вел. поста и т. д. 4. Напустивши праву цељ оваке науке, нисац говори у своме делу о стварима, које се ни мало не тичу служаба ни обреда православне цркве о свему. Говорећи о звонима, казује, како не треба звонитн у време грмљавине, говорећи о празницима и радном времену, одређује шта је нородица, шта парод и владалац, на казује, и како различни народи различно називају гоеиодара. У исто време говорп о потреби подизања школа и цркава; како треба ноштовати и издржавати свештенике, којима смо се на крштењу заклели (?); о поштовању власги и т. д. А говорећи о св. моштима, писац удара на народну празноверицу о вукодлацима и вештицама, за које вели да нису ништа друго него телеса умрлих гре:пннка, којима треба молитвом исиросити опроштај, а не пробадати их глоговим коцем. За тим се казује, колшјо треба да је дубока рака, како Срби иоштују своје гробље и т. д. 5. Писац о многим важнијим предметима или прећуткује, или врло у кратко а гдешто и погрешно говори, н.пр. о антиминсу казује како изгледа али не тумачи његово име, и не казује нач, да је то као и покретни престо, на коме се може служити и ван освећене цркве, па и у пољу кад је потреба. 0 ђаконику говори да је то орманић за ситнице, и да у погдекојим црквама има удубљено огњиште за погребу кађења. Међутим ствар је позната, да ђаконик није ништа друго, него баш то удубљено огњиште управо према жртвениа-у, и да су у њему у старије време чуване све скупље свештене ствари, над којима су ђакони водили надзор. Ту су ђакони имали права седити, кад епископи седе на горњем месту, или горњем престолу, а свештеници на сапрестолима. Због свега тога, овај је одељак олтара (удубљено место у зиду) и нрозван ђакоником. — Доцније се почео ђаконик употребљавати за огњиште, а за одежде и скупоцене освећене ствари граде се нарочити ормани, али оии нису ђаконик. Овде напоменусмо само то, а таквих ногрешака и празнина у излагању шк менуте пауке има још доста.