Просветни гласник

ЗАНИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

6. Супротно овим недостатцима, писац је веома обилат у онисивању и хваљењу народних обичаја. На појединим местима сам се одушевљава до ноетског заноса; а на другима опет тражи да му народна поезија потврди најозбиљније нредмете ове науке, а на млого места служи се нримерима и изрекама, које могу слуашти само за смех и шалу, а не за озбиљну науку. Тако, говорећи о метанијама (стр. 75.) не може да се уздржи, те да не рекне коју реч о обичају метанисања код нашег народа приликом поздрава, а затим прелази у опште на начине поздрављања. Ту казује како Срикиња прихвата „Помози Бог," и клањајући се до нојаса одговара: „Бог ти помогао!" ту је казивање о старом словенском здрављењу „падам до ног;" ту је — као што га писад зове „снижено здрављење" из народних песама: „Па га љуби у скут и у руку." — Пошто је казао како се ти скромни народни обичаји још држе по Босни и старим српским крајевима, писац осуђује западне Словене који су напустили такве поздраве, а иримили „етикетно;" Ки88 сНе ћапс!." Спомиње за тим „Еап1о &1кп88" —- обичај римске цркве; саветује младе Србе и Српкиње да љубе своје обичаје, и наводи једну анегдоту, која нити служи као потпора томе саветовању, нити пак и најмање стоји у свези са предметом о коме је говор, т. ј. са метанисањем. Оваквих анекдота има на више места, а ми обраћамо пажњу на једпу општепознату (стр. 83.) тумачећи „Пршг>дростх прости," тшсац вели да треба „разлучити цркву од некога другога места," јер „црква је да се Бог моли, а вашар је да се пазари," а затим наводи познату анекдоту, у којој се прича како је неко казао попу: „каква ти је то нремудрост, отворити и затворити врата" ? — Није згоднија ни употреба многих песама,. које су негде целе иреписане (сгр. 12.), а негде у одломцима као на страни 148., где писац хоће да докаже како Срби поштују света времена (празнике), па наводи ове стихове познате лирске песме: „Сви су дани од сребра сковани А субота од сувога злата Субота је Недељу донела".

189

Ко зна каква је остала садржина ове лирске песме, и у којим се приликама она пева, лако ће видети, да јој није место у Дитургици. — Говорећи о лепоти службе у православној цркви, иисац је уподобљава лепо.ј окићеној девојци! (стр. 71. архијер. служба). А говорећи о „безчином вопљу" (стр. 197.) има врло оштра и слабо естетична осуда оних, који се у цркви, ио речима писца, „крсте кукавно и немарно као да пређу мотају, кад певају млате рукама, отобоље успицама, вичу горе него онај у шуми код говеда,." На послетку, целу ову сектенцију, противу тих, што руше начела „естетике и акустике," писац завршује гласом цркве: „Ко не слуша преданија и правила св. отаца, тај је повин вечној муци." — Но још је чудније, што писац говорећи о укопу мртвих у „опасци" (стр. 84.) наводи један „необичан обичај" код Хрвата у ошнтини Драганићу, за који хвали се да га је узимао у одбрану. А на име, писац прича да Драганићани увек носе на погреб своје мртваце на саоницама па и лети, кад нема ни снега ни кише. Тако су радили, вели писац, стари Руси, па тако још и данас раде „Фијакери" у Амстердаму, који скидају точкове, а намештају криве на осовине, па тако усред лета носе мртваце. Овај је обичај словенски, па би га, по мишљењу писца, требало заштићавати. Ми пак мислимо, да овај обичај ништа недоприноси ни народности нн цркви, која треба да је главни предмет овога дела, и према томе даи не греше они, који устају нротив таквог обичаја. 7. Према главној тенденцији овога дела: да брани словенске, а нарочито сраске обичаје, писац се, као што у предговору с&м признаје, доста бринуо како ће му име наденути. У тој бризи он замера имену „Обредословље" (страна VI.), које му изгледа нејасно, и мисли да је најзгодније овака дела звати „Литургије," те својој књизи даје име „Српска Литургија." Ми се у овоме не слажемо са писцем, јер свака православна богомоља има своје нарочите обреде, на тако и Литургија, а програм ове науке обухвата не само Литургију, него и остале богомоље