Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВБТА 2 1-7

и показивање икона у цркви, па да се све добро научи. И тако, кад се уиореде ове књижице са досадањим књижицама те врсте, које су, у катихетичком виду употребљаване у основној школи, онда ће се наћи огромна разлика између њих. Дело г. Илића много је природније изведено и много је више нрилагођавано духовном развитку ученика, и нема сумње, да ће се њим у много већо.ј мери ностизавати педагошка цељ, која је одређена хришћанској науци у основној школи, него што је то досад било. На послетку, да приметим и то, да ове књижице могу за време заменити у неколико и садање неудесне читанке, које се читају у III и IV разреду. Према свему томе ја налазим, да ово дело г. Илића ваља примити као школску кпигу и да га ваља штамнати о државном трошку; а писца треба наградити по заслузи. Што се овог последњег тиче, ја зиам из изкуства, да је много теже писати школске књиге, него књиге за одрасле, а образоване људе; а нарочито је тешко писати књиге оваке врсте за децу осн. школе. Извесно је и овде писац уложио велики труд, те с обзиром на то, и с ногледом на велику прођу ових књижица и богату накнаду свију трошкова око издавања истих, — ја сам мишљења, да се иисцу у име награде за обе поменуте књижице даде од прилике 800—1000 динара. У осталом, то је ствар погодбе између писца и министарства просвете и црквених послова. 8. Јуна 1884. год., у Београду. јЗ. јзАКИЋ проФесор

II Главном Просветном Савету I По одлуци Савета ирочитао сам „Приче и беседе Христовекоје је написао г. Јеврем Илић, проФесор београдске богословије за III разред основних школа.

Израђене су по плану и по програму за основне школе, за који нисам био у свему сложан, кад је у Савету претресаи и усвојеп. По што га је већина чланова Главнога Просветнога Савета усвојила, а г. министар просвете и црквених нослова потврдио, постао је обавезан и но њему се имају израђивати учебници за основне школе у Краљевини Србији. ПроФесор је Илић с педагошким знањем удесио ове ;; Приче и беседе", којих има 18, за III раз. основних школа. Нити су простране, ни кратке, а. написане су језиком чистим, граматичком правилношћу и стилом лаким и разумљивим за децу. Ипак не би згорега било, да се учине две исправке : на 10 стр. винограџије м. ; ,виноградари." На 11. стр. а други је Фарисеј. Фарисејима су се звали они људи, који су се у оно доба одавали Богу на службу, али притворно и сиољашње; м. „а ^руги је Фарисеј, који се тако звао за то, што се био Богу посветио."' На 13. стр. кљасти м. „сакати/' На 26. стр. Христос иоче овако бесједити м. ;; Христос стаде овако беседити." На 29. стр. за ђавола и његове другове м. „за ђаволе и његове анђеле." Ако би овако остало у учебнику, мала би деца била у забуни при помисли на божје и ђаволске анђеле. Писац је свуда у Христовим беседама писао замјенице, где Христос говори о себи, или о Богу оцу, великим почетним словима н. нр. ;; Ја, Моји, Ја" и т. д. Ово би ваљало заменити малим словима ради правописне тачности, и да мали ученици не би у томе били у забуни с учењем српске граматике. II Учебник из црквене историје старога и новога завета за IV разред основних школа израдио је г. Илић с онаком истом тачношћу као и нрви, унесавши у овај још и нов метод, какав до сада није био у учебницима. Тај је нови метод у томе, што је г. Илић израдио у 38 прича све оно, што по програму ваља да буде у таком учебнику из црквене исто_